Празник ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГА КРСТА jе установљен као сећање на проналазак Крста на коме је Господ наш распет.
Први догађај који указује на хришћане као релевантан политички фактор у римском друштву потиче из времена цара Нерона, односно ноћи између 18. и 19. јула 64. године кад је избио познати пожар у Риму. Нерон је за изазивање пожара оптужио хришћане и тако је почео прогон који је трајао наредних 250 година.
Небројене жртве које су пролиле своју крв за Христа поставиле су темељ онога што се касније развило у ходочасничку културу. За то је најпре било потербно подсетити се Христове отаџбине, а тога се прихватила једна жена.
Цар Константин је наследио свога оца Констанција Хлора 306. године. Шест година касније стигао је из Британије, освајајући покрајину по покрајину, пред Рим. Са релативно малом силом од 40000 људи против дупло бројнијег противника поуздао се у помоћ од Бога. На небу му се указао крст са Христовим монограмом и победа је била сигурна. Лабарум, како се на латинском назива застава са крстом, је постао званична царска застава. Године 313. је донесен Милански едикт, а од 324. године Константин сам влада царством. Цар је из обзира према многим култовима отезао са крштењем за разлику од своје мајке Јелене. Тако да је једно време она била представник хришћана на двору.
Царица Јелена је 326. године из Византа на Босфору кренула у Палестину, водећи са собом добре познаваоце Светог Писма. До тада се нико није озбиљније интересовао за места која су у вези са Христовим радом и учењем. Пронашла је место Христовог рођења, Распећа, Васкрсења и друга места која су због Њега постала Света места. Са тих места је уклоњено и очишћено све што је подсећало на паганство и почела је са градњом храмова.
Црква рођења Христовог постоји и данас и изграђена је изнад пећине у којој је рођен Христос. Смештена је између јерменског, грчког и римокатоличког манастира, који имајутри различита прилаза до места Христовог рођења испод глаавног олтара. Јустинијан је тај храм обновио и назвао Црква Мајке Божије, желећи да направи паралелу између Богородице и Јелене. Прва је родила Небеског Цара, а друга земаљског Испод једног римског храма је пронашла Голготу и ту подигла цркву Светог Гроба коју православни називају Храм Васкрсења Христовог. Храм је претрпео многа разарања и обнове. Данас има изглед средњевековниох храмова.
Цареви Константин и Јелена су подигли многе храмове у Светој Земљи. У Житију се каже: Она затече у Светој Земљи велику пустош, пошто су незнабошци, из мржње према хришћанству, многе светиње порушили, неке наружили, неке затрпали. Сам Гроб Господњи је био затрпан ђубретом; а на брежуљку до самог Гроба било је подигнуто идолиште сладострасном демону љубави – Венери. Тада благочестива Царица Јелена из својих средстава подиже прекрасне цркве: над пећином Рождества Христова, на Гори Маслинској – на месту Вазнесења, у Гестиманији – на месту Успења Пресвете Богородице, поред дуба Мавријског на месту где се Бог јавио Авраму.
У сваком случају, царица Јелена је својим путовањем у Свету Земљу дала снажан импулс свим осталим ходочасницима који су дошли после и који и данас долазе. Томе је допринело и чудо проналаска Часног Крста. Хришћанска повест каже да јој је у сну откривено где се Крст налази. Наредила је да се на том месту копа и заиста су пронашли Крст. И то не један него три. Донели су смртно болесну жену која је оздравила када су на њу положили Христов Крст. Делови Христовог Крста су вековима стизали на све крајеве света и приказивани су као оргинални. Кад би сви били аутентични, оргинал би био виск неколико хиљада метара.