– Помаже Бог, драги читаоци и гледаоци интернет-портала «Православие.Ru». Данас је наш гост владика Марко, архиепископ Берлинско-Немачки и Велике Британије. Владико, наша емисија ће бити приказана у данима Великог поста. И зато је тема данашњег сусрета – Велики пост.
Израз чувати дете сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: Сасвим млада већ сам чувала двоје деце. Или: чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године. Или: Ћерино дете чувамо ја и мој старац. Или: Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо.
Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и „курјака“ који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.
Дођосмо да се видимо с вама, поразговарамо и одржимо у вери светој православној и у свему ономе што нас она на опште добро и спасење учи. Времена су таква да нам је потребна заиста подршка свима од свију, да бисмо се одржали као народ Божији, као људи достојни тог имена. Пре рођења нико нас није питао хоћемо ли се родити у српскоме народу, у коме другоме, у овој раси и од ових или оних родитеља, то од нас не зависи. Али – браћо и сестре – од нас зависи и Бог очекује да се у овим приликама и неприликама владамо и понашамо као људи. Учени од својих светих предака и речју, и примером, шта то значи, јер вера православна никако није само једно знање које може да се научи и овако говори и пише, него вера којом се живи и поступа и у дому и на улици и у борби и у слободи и свагда. Read more
Од како смо, у време Светог и Равноапостолног Патријарха Фотија Великог крштени, кроз Свету Браћу Кирила и Методија и њихове Свете Ученике и Наследнике, и слободно, свесно-словесно ступили у Цркву Христову, Стуб и Тврђаву Истине и Мудрости и Логосности = Словесности, ми Православни Срби говоримо и пишемо Свето Име Бога и Господа и Спаса нашег: ИСУС ХРИСТОС
… Народ је одувек говорио, и данас говори само црквено-народно: ХРИСТОС, или просто-народски: РИСТО(С), (Х)РИСТО. Крње и накарадно „Христ“ резултат је одскорашњег диригованог и наметаног комунистичког „братства-јединства“ (које се, сведоци смо, завршило „братство-убиством“ !), оне антисрпске и антиправославне политике која је Српски народ буквално латинила и унијатила. Као што је, такође, од неких чак и писаца наметано, или нерасудно прихватано, уместо вековног православног српско-словенског израза Света ТРОЈИЦА, туђи нам хрватско-католички назив „Свето ТРОЈСТВО“, буквални превод латинског Тринитас, чије опет значење није веран превод грчког оригинала ТРИАС, или у 4. падежу ТРИЈАДА, јер је прави и правилни превод грчког ТРОЈИЦА ( = њих ТРОЈИЦА), скуп или сабор или заједница ТРИЈУ Лица; у Православној Хришћанској вери то је: Јединствени вечни Сабор и суштинска Заједница Свете Тројице Личности: Оца и Сина и Светога Духа = ТРОЈИЦЕ Једносуштне и Нераздељиве, како говоримо на богослужењима и у здравицама. Јер „Тројство“, макар и „Свето Тројство“, не значи Три Лица = Три Личности, него неку трострукост, нека три „својства“, у најбољем случају троструко својство (отуда појам „тројство“ као и појам „двојство“, означавају само двојно или тројно својство, а не и триперсоналност), те према томе израз „Свето Тројство“ језички не покрива стварност Свете Тројице. (напр. три човека јесу тројица а не тројство, као што и два човека јесу двојица а не „двојство“. Позадина латинског Тринитас и хрватског Тројство јесте Августиново погрешно примењивање психолошког тројства у човеку на Богоначалну Свету Тројицу Персона = Трију Божанских Личности)…
Име Богочовека и Спаситеља свега света Исуса Христа на грчком оригиналу гласи Христос, и то је првенствено глаголски придев, који на српском значи помазан, помазани. Овај придев у грчком остаје придев, а поименичен бива само тиме што се у грчком испред придева додаје именични члан, док у српском преводу поименичени придев Помазан постаје додавањем (а не одузимањем) именичног додатка ПОМАЗАНИК, те се библијско назвање „Христос Господњи“ преводи са „Помазаник Господњи“, што је веран превод јеврејског придева-именице „Машијах Јахвеов“ = „Помазани(к)-Месија Господњи“.
На латински језик преведен је грчки придев Христос са Кристус, и онда новији европски језици, ову у латинском преводу добијену именицу скраћују у Крист (франц. и енгл. Крист, хрватско Крист, а Словенци су задржали Кристус, али понегде у преводу Св. Писма употребљавају и јеврејско Месија). Ово превођење у латинском језику било је вероватно по угледу на иначе познато латинизовање грчких имена, напр. Сократес, Аристотелес, али то су именице а не придеви, па су онда и код нас та имена скраћивана у: Сократ, Аристотел.
Међутим, ми Срби, и сви Православни Словени, нисмо преко латинског превода добили Име ХРИСТОС, него преко грчког новозаветног оригинала (јер су Јеванђеља и сви хришћански текстови отпочетка били написани, и сачувани, на грчком), па су зато Света Браћа Кирило и Методије, знајући добро и грчки и словенски језик, задржали грчку придевску поименичену форму ХРИСТОС, уз остало и зато што (се) сви грчки придеви који се завршавају на… не могу задржати своје значење ако им се изостави тај последњи наглашени слог… Отуда ни у српском језику ниједан од ових придева не може бити скраћен одузимањем оног крајњег –ан, јер у том случају у речима снаж! динамич! познатљ! позв! очигледно нешто битно недостаје за право и пуно значење тих придева.
Тако је слично и са српским придевима помазан, слободан, снажан итд., где без последњег слога –ан нема правог и пуног значења тих придева (а кад се напр. придев слободан поименичи у Слободан, онда то бива променом акцента, али и тада остаје привобитно придевски облик и значење те речи). Ако од Помазан одбијемо задњи слог –ан (да би, наводно, придев поименичили) онда то није више Помазан(и)=Помазаник, него остаје само „помаз“, тј. оно чиме се дотични помазује, чиме је помазан, што и Имену ХРИСТОС = ПОМАЗАН(ИК) није и не може бити Он неки „помаз“, него је Њега Бог Отац (миро)помазао Духом Светим (Дела Ап. 10, 38 ), иначе би била доведена у питање права Христологија, тј. права = православна вера у Христа Богочовека, Сина Божијег, Који је оваплоћен од Духа Светога и Марије Дјеве и постао Син Човечији и тек као такав јесте Христос = Помазаник Господњи, тј. Месија и Спаситељ човека и света…
Иако у косим падежима код имена Христос постоји разлика, тј. постоје краћи и дужи наставци, нарочито у ранијим старословенским и старосрпским текстовима (па и у новијем српском језику, јер у нашем народу још увек постоји израз: Христосове муке, као што потврђује песник Матија Бећковић и књижевник Ђорђе Јанић, а и Вук у Речнику наводи да може бити и: Христос, Христоса, али и: /Х/Ристо, /Х/Риста, /Х/Ристов), то још не значи да је нужно следовати тобожњој „правилној примени граматике“, те обавезно „стандардно“ правити дуже падешке наставке. Јер, кад је већ усвојено грчко изговарање и писање имена Исус Христос, уз разумљива прилагођавања словенском писму (говорим првенствено за ћирилицу) и словенском језику и говору, онда су и грчки падежи могли бити, као што и јесу, прихваћени (као краћа форма: Христос, Христа, Христу итд.), уз прилагођавање словенском језику и изговору; у почетку изгледа са извесним колебањима (тј. и дужа и краћа форма), а затим је врло брзо то – краћа форма косих падежа – постало општеприхваћена појава и стање. Ако је то изузетак од тзв. „стандардизованог“ српског језика, онда је поштеније да се језикословци прилагоде вековној пракси и црквено-народној језичкој стварности, а не да стварност прекрајају по својим „правилима граматике“. Јер све светске граматике, одн. сви језици света имају изузетке и неправилности, без којих не постоје нити функционишу, а оне су израз највеће и најдрагоценије „неправилности“ овога, људскога света и историје, која се зове живи живот, што би рекао Достојевски…
А наиме, закључак мојих проучавања је: да осим 3 конкретна случаја – остављам могучност за постојање евентуално још неког таквог случаја у старим текстовима које нисам стигао да прегледам – нигде у старим словенским рукописима, нарочито код Православних Јужних и Источних Словена, нема директно и нескраћено написано Христ, а има на стотине случајева, конкретно у 11. веку (напр. Супрсалски рукопис), писано пуно и нескраћено ХРИСТОС, ХРИСТОСА, итд. (као што и сада још увек у нашем народу нигде нема крње унијатско Христ, а има Христос и Христосово; напр. у Јању, Западна Босна, чућете и данас: „Мучи га као Јуда Христоса“, „Христосове муке“ и сл.)…
Даље: Сви православни народи изговарају и пишу одувек пуно име ХРИСТОС: Грци, Арапи, Словени, Румуни, Грузини (с тим што Арапи имају своје семитско: Машиха = Месија = Христос; Грузини пак имају за свој 1. падеж грчки 5.: Христе, који се после мења: 2. падеж: Христем итд., а 5. остаје као и 1.: Христе; међутим, на старим иконама, фрескама, минијатурама /9.-19. век, које смо видели/ задржали су грчки назив Исус Христос). И такође Етиопљани (који су се раније одвојили од Православне Цркве) говоре одувек Христос, с тим што Арапи и Етиопљани имају семитско: Машиха = Месија = Христос; код Копта пак и Етиопљана у Цркви је грчко Христос, а у народу семитско/арапско Машијах, Машиха. Латини такође имају Кристус, што је само латинизовано грчко Христос, али задржано пуно и нескраћивано. Италијани данас кажу Кристо, што значи да су и они сачували тај други, врло битан, завршни слог у речи Христос, као што је и у српском народном изговору (Х)Ристо тај задњи слог такође сачуван, што је веома важно за народно језичко осећање и схватање дубине садржаја и значења речи Христос…
Епископ Атанасије (Јевтић)
У дане после Васкрса наше се мисли спонтано враћају следећем питању: ако је истина да је у задивљујућем усклику „Христос васкрсе!“ сва суштина, сва дубина и сав смисао хришћанске вере, а јесте и ако је истина – како каже апостол Павле – да би била „празна вера наша“ да није васкрсао Христос, а била би, од каквог је онда то значаја за наш, за мој живот овде и сада?
Ево, дошао је још један Васкрс. Поново смо учествовали у тој величанственој ноћи, гледајући пламен свећа осећајући целим бићем то растење из усхита у усхит, поново смо учествовали у блиставој радости васкршње службе која као да се сва састоји од једне једи-не сверадосне песме: „Сада се све иреисиуњава светлошћу, и небо, и земља, и иодземље. Нека иразнује, стога, сав свет устајање Христово…“. Какве радосне, какве победничке речи! Све је сједињено у Васкрсу: и небо, и земља и подземно царство смрти. Читав свет учествује у тој Христовој победи: све у Васкрсењу Христовом налази свој смисао и своју истину.
Уплате можете извршити на број рачуна:
3000 18 83948
са назнаком: ПРИЛОГ ЗА ФРЕСКОПИСАЊЕ и ИМЕ И ПРЕЗИМЕ
Уколико желите да будете анониман приложник, молимо нагласите то у назнаци плаћања.
