fbpx

Византијска естетика

„Целокупна настројеност људског живота као да је неповратно окренута према лепоти. Због чега толико за лепотом трага човеково око, и шта је то у лепоти чиме се човекова душа наслађује? Навикли смо да појам лепог везујемо само за чулни свет, а њену најузвишенију манифестацију сагледавамо у уметности“. Тако је од почетка људске историје: „И жена видећи да је род на дрвету добар за јело, и да га је милина гледати, и да је дрво врло добро ради знања, узбра род са њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси.“ „Лепо“ и “љупко“, „дражесно“, или „узвишено“, „величанствено“, „дивно“ и сличне изразе – придев је који често користимо да бисмо означили нешто што нам се допада. Изгледа да је у том смислу оно што је лепо истовето са оним што је добро, и , заиста, у многим је раздобљима историје чврста веза између Лепог и Доброг.

Две књиге су познате под насловом Добротољубље (филокалиа, грчка реч која значи „љубав према лепоти“; на словенском „доброта“ значи „лепота“.) Једна од њих је и Зборник из списа Оригена, који су саставили у четвртом веку Василије Велики и Григорије Назијазин. Друга књига је антологија из чувених дела неких тридесет аскета – мистичара, светих Отаца који су живели од четвртог до петнаестог века. У овим делима реализована добродетељ представљена је као естетика духовног живота, где врлина постаје украс саобразан лепоти процеса духовности. Од свих културних породица хришћанства – Латинске, Сиријске, Египатске или Јерменске – Византија је била једина у којој је уметност била неодвојива од богословља. Византијска уметност није могла да има неутралну функцију него је изражавала веру. Кроз њен стил, символику, композицију, кроз помно састављен уметнички програм прикривања зидова византијских храмова, кроз устаљен систем, који је доминирао композицијом византијских иконостаса, иконе су постале израз и извор божанског сазнања. Блага вест да је Бог постао човек, да је боравио међу људима, да је прослављена и обожена људска природа, најпре у Христу, а преко Њега, Духом Светим у Богородици и светима – све ове „красоте цркве“ биле су изражене у византијској хришћанској уметности.

Манастир Грачаница изграђен у српско-византијском стилу

Византијски поглед на свет је био изразито теоцентричан те појам лепоте није могао да заустави на чулном, него је трагао за самим извором лепоте, односно, лепота створеног света је посматрана као икона Божија. И тај, из ничега, створени свет је у потпуности овисан о Богу. И пре Византије, антички филозоф Платон указује, да ми који смо оковани чулним светом неприродно раздвајамо појам лепоте од појма доброте и истине, и да се он само у нашем заробљеном духу везује за чулни свет. Тако он каже: Треба почети од многих појединих лепота и увек се успињати ради оне пралепоте, као да се ходи по степеницама, од једног тела ка два тела, и од ова два свима лепим телима, и од лепих тела лепим пословима, и од лепих послова лепим сазнањима, и од сазнања доспети најзад до онога сазнања које није сазнање ни по чему другом до о самој оној пралепоти, да се напослетку тако упозна суштина лепоте. Шта би смо тек онда имали мислити кад би неко могао постићи то да види лепоту по себи, јасну као сунце, чисту, непомешану, не испуњену људском плоти и бојама и многим другим смртним трицама и кучинама, него кад би могао да сагледа саму божанску лепоту у једној њеној прилици. Византијски мислиоци појам лепоте најмање везују за чулни свет. Отуда естетско, као најопштија категорија естетике, карактерише такав систем узајамних односа човјека са светом који га окружује, чији је резултат духовна наслада. Творевина је настала да служи људима и да буде општи и свима доступан извор задовољства. Због тога је релативност једна од основних карактеристика естетике. Лепота протиче кроз људску природу као поток и не пребива нити остаје заувек код једних те истих, већ постојано прелази од једних ка другима. Организовање духовне неутилитарне насладе у својству основног идеала и главног циља људског бића, довело је Византинце до естетизације целе културе, до преношења многих вањских проблема културе у естетску сферу. Естетско је почело да игра важну улогу у целом систему византијског поимања света. У историји Византије можемо сагледати седам естетских праваца.

1. Патристичка естетика је главни теоријски правац византијске естетике. Овај правац вуче корене из библијске и грчко-римске сететике код апологета другог и трећег века, односно у још предвизантијском периоду. Формиран је у периоду од четвртог до седмог века а развили су га Атанасије Александријски, Григорије Ниски, Василије Велики, Јован Златоуси и Псевдо-Дионисије Ареопагит. Они су се бавили проблемима прекраснога, светлости, слике, симбола, знака, речи и уметности. Нови узлет патристичке естетике је био у време иконоборачке кризе, када је детаљно разрађена теорија слике у ликовној уметности. У каснијем времену, од десетог до петнаестог века, имамо Симеона Новог Богослова и Григорија Паламу који развијају концепцију светлости .

2. Антикизирајућа естетика је правац који је сачувао и продужио традицију јелинске естетике и супротставио се патристичкој естетици. Овај правац је живео током целе историје Византије и своје присталице је углавном налазио међу придворном неклирикалном интелигенцијом. Од деветог века и образовани клирици показују научни интерес за античку литературу и уметност. Пројаве античке естетике видимо у византијским романима и песмама. Најзначајнији за историју естетике су погледи на уметност и прекрасно патријарха Фотија, Симеона Метафраста, Михаила Псела, Теодора Продрома и Теодора Метохита. Међутим, упркос значајним именима, овај правац, тј. хришћанизовану позновизантијску естетику није могуће сматрати за византијско уметничко мишљење.

3. Уметничконаучна естетика је правац византијске естетике који се развио у специфичном поджанру византијске литературе – у описима дела ликовне уметности и архитектуре. Византијски писци Јевсевије Памфил, Прокопије Кесаријски, Роман Слаткопојац, Астерије Амасијски, Хорикије Гаски, Николај Месарит и други су дали развијену концепцију средњевековног схватања уметности развијену из традиције библијског и грчко – римског израза.

4. Итериорна естетика јесте својеврсна ригористична естетика или естетика аскетизма. Она се развила међу монасима и силно је утицала на целокупну византијску културу. Потпуно одрицање од чулних наслада у корист духовних , идеал непохлепног живота и систем умног делања ради виђења нестворене светлости су основни проблеми овог правца. Главни теоретичари и практичари овог правца су Макарије Египатски, Нил Анкирски, Јован Лествичник, Исак Сирин и Симеон Нови Богослов. Интериорна естетика је имала изразиту естетску оријентацију са једне стране а са друге мистичну. Њу су практиковали људи посвећени духовном подвигу те у своје време није била нешто што би се подражавало, због удаљености од свакодневних норми људског живота. Она је била недостижни идеал на који се гладало са чуђењем и страхопоштовањем.

5. Култна или литургичка естетика је прожимала целокупан црквени живот Византинаца. Литургијска пракса и обреди су били сложена духовно – естетска појава која се заснивала на синтези различитих видова уметности: архитектуре, живописа, црквене музике = појања, и декоративне уметности. Уметност у Византији је била неодвојива од богословља. Литургија је била практично једини доступан извор знања Светог писма и хришћанских догмата. Литургија је значила јединствен естетски, интелектуални, музички , поетски и визуелни догађај. Њено изванредно богатство, и по вредности и по разнообразности, учинило је да постане замена за поуку и пуко слушање беседа. Наравно, много од богословског садржаја већина није могла да схвати, али су њен спољашњи облик и изрази призивали у трансцедентну и неисцрпну тајну. Поред свега, литургија је несумњиво доприносила да се грчки језик очува у областима у којима се тај језик користио, а тамо где се на литургији користио народни језик, она је задржала осећај припадности ширем, васељенском, православном предању.

6. Обичајна естетика је један практичан правац византијске естетике који се дели на два правца: естетику придворног церемонијала и естетику народног обичаја. У царској палати је сваки дан боравило по неколико хиљада људи. Преплитала су се два хијерархијска система: хијерархија доживотних и почасних достојанстава и хијерархија функција чији су носиоци могли бити опозвани. Хијерархијски односи су одређивали и протокол у различитим ситуацијама. Захваљујући тако сложеном односу настало је више списа о протоколу и дворским церемонијама а најпотпунији је Филотејев Клитерлогион, настао око 899. године. Овде се наводи двадесетшест достојанстава од који осам за евнухе и седамнаест функција од који десет за евнухе. Ритам службеног живота на двору одређивале су церемоније којима су Византинци волели да представљају царску власт и њене односе са црквом, војском и народом. Церемоније су описане у појединим делима а најпознатија је Књига о церемонијама Константина Седмог. Било да је реч о верским или световним церемонијама, оне су се делиле на пригодне (крштење, венчање, крунисање, прослава победе цара, његове сахране, пријема изасланика, унапређења достојанственика) и редовне (литургијске светковине или трке на хиподрому). Церемоније су осликавале дворску хијерархију и разоткривале односе појединаца са владаром, било да је реч о статичним ситуацијама попут гозби, било динамичним попут кретања поворки. Василевс је увек био у средишту церемонијала. Однос цара и цркве је такође описан у поменутој Константиновој књизи.

7. Естетика фолклора се слабо сачувала и уопште није истражена. У десетом веку наилазимо на појаву побожне драме која је била кратког века. Црквена драмска уметност је пала брзо у заборав али је оставила трага у иконографији, посебно у представама ругања Христу. Ту се уместо војника сликају младићи који пред Христом играју неку игру држећи марамице у рукама. Такође на сликама призора из Светог писма, у сеоским храмовима, видимо доста призора из сеоског свакодневног живота. Анахронизми се нарочито виде у облицима покућства, посуђа, ношње и оружја. Сцена ругања је била под утицајем сцена из уличног живота грађана. У старом иконографском мотиву Крунисања Христовог сачувао се без сумње мимичних представа и пародија дворског церемонијала.

Горе је наведено седам основних праваца византијске естетике који су се развили у следећим етапама: • ранохришћанска од првог до трећег века,

• рановизантијска од четвртог до седмог века,

• иконоборачка од осмог до деветог века и

• послеиконоборачка од деветог до петнаестог века.

Ранохришћански период време у коме су се зачеле многе идеје које ће постати главне у византијској естетици. То је период у коме је хришћанство прогоњена религија. Хришћани су се окупљали по приватним кућама, а храмови који су подизани по престанку гоњења нису сачувани. Врло рано су се почели окупљати на гробљима и у зградама које су подизане изнад гробова јер су то била места законом заштићена од ометања и рушења. Природно је да су према гробницама и местима мучења оних који су примили смрт у време римских гоњења хришћани односили са пуним поштовањем, тако да су постепено стекла култни карактер. Катакомбе су почеле настајати у првом веку, а у другом и трећем веку њихов број се нагло повећао. У једној катакомби испод цркве Светог Петра у Риму пронађен је мозаик са представвом Христа као Хелија на сунчевим колима. Ово је врло занимљиво пошто су се хришћани из јудејства веома држали старозаветних прописа и Декалога који стриктно забрањује сликање Јахвеа и израду кипова, док су хришћани из незнабоштва презирали античку уметност, нарочито кипове. Међутим, Евсевије Кеса¬ријски пише о бронзаној скулптури Христа и крвоточиве жене која му се клања, на високом каменом постољу из кога расте егзотична биљка која лечи све болести. Према предању, скулптуру је из захвалности подигла ова жена по исцељењу, испред капије своје куће у Панеади. За ученог црквеног писца који је статуе лично видео приликом боравка у овом граду, оне представљају пример како су и незнабошци на свој на¬чин одавали пошту Спаситељу света. Изгледа да је скулптура уживала нарочито поштовање, јер је цар Јулијан Апостата (361–363) наредио да се она уклони и на њено место постави његова статуа. Новопостављена фигура императора је остала без главе због удара грома и на њеним остацима су, према Созомену, још средином петог столећа били ви¬дљиви трагови пламена и гарежи. Бронзану Христову статуу (Χριστοῦ ἄγαλμα) пагани су вукли улицама града, да би потом локални хришћа¬ни покупили њене поломљене делове и похранили их у цркви, где су се налазили и када је град посетио поменути настављач Евсевијеве Црквене историје.

Символички знаци су били врло погодни за распознавање чланова хришћанске заједнице, нису их могли одвести у идолопоклонство и штитили су светињу од профанисања. Најомиљенији символи тога времена су јагње и добри пастир. Алегорије са јагањцима, повезане са крстом, од петог века се налазе не само на мозаицима него и у штуку и на саркофазима и на импостима капитела стубова, на иконостасима и амвонима. Највише их има у Цариграду и Равени. Риба је узета за символ Христа, голуб символ Светог Духа, маслинова гранчица символ мира, палмона гранчица победе, винова лоза символ јединства, а кипарисово дрво је представљало блаженство вечног живота. Из античке митологије су преузети феникс и паун као символи васкрсења и Орфеј као символ Христа. Хришћански саркофази су у почетку такође имали представе Доброг Пастира и Молитељке . Од трећег века налазимо саркофаге са философима и са представом котве као символом наде. Уместо символике смрти уводи се символика раја. Представа пророка Јоне је била омиљена. Најстарији саркофаг са пророком Јоном се налази у римској цркви Санта Марија Антика, а леп пример је и Београдски саркофаг.

Иконе из пероида Византије

Основни појмови византијске естетике су формирани у рановизантијском периоду. У то време се образовао посебан византијски систем мишљења, а уметност је почела да цвета. Јустинијанов век се сматра златним веком византијске културе. Ремек-дело византијске архитектуре, који је саградио Јустинијан, а који је био посвећен Христу „Мудрости Божијој“, вековима је био највећи храм у хришћанству. Као катедрални храм Новог Рима изазивао је дивљење у целом свету и вршио је велики естетски, а са тим и мисионарски утицај . Јустинијанов савременик и историчар Прокопије у делу „О Јустинијановим грађевинама“ велича архитектонску лепоту и складност Свете Софије, а други његов савременик, Павле Силемцарије, је описао непревазиђено богатство и сјај њене унутрашњости. За ову јединствену грађевину, замишљену као caput mundi, главу света, Јустинијан је ангажовао талентованог инжињера и математичара Антемија из Тралеса, коме је историчар Агатије прорекао светску славу, сматрајући га заслужнијим од његовог сарадника Исидора из Милета. Чувени мозаици цркве Сан Витале у Равени су такође из овог периода. На првом су представљени Цар Јустинијан у друштву са архиепископом Максимијаном и пратњом, а на другом Царица Теодора са пратњом . Такође, у овом периоду је стварао и један од највећих византијских песника Роман Слаткопојац који је у црквеној поезији узвишена и сјајна личност. Роман је испевао химне за све празнике. Дубока и топла побожност исијава из тих песама. Ритам његових речи је као ритам срца испуњеног побожним визијама. У једноставном материјалу налази овај песник све нове и нове стране са који их опева и у речима слика лепоте добра и светости. Речи у његовим стиховима нижу се као падање воде неисцрпног извора. Његове су песме савршенство богослужбених песама. Он је пластичан, језгровит и кадар је да својим полетом уздигне душу слушаоца, а дубином осећаја и узвишеношћу језика далеко је надмашио све остале мелоде. Византијска црквена поезија нашла је у њему своје савршенство. Велики кападокијски оци су у овом периоду развијали традицију символичко – алегоријског опажања библијских текстова, а ту традицију су започели Филон, Климент и Ориген, а са посебном виртуозношћу обрађивао Григорије Ниски. Са даром аналитичког размишљања он је дао низ закључака који су поставили основе византијске теорије слике. По његовом мишљењу, слика се по свему уподобљава прволику и по својој природи она се разликује од њега, јер не би било слике, ако би у свему била идентична са архетипом. Мисли Григорија Ниског током дугог низа векова легле су у основу византијске естетике и активно утицале на развитак византијске и шире целокупне средњовековне уметности. Од времена Кападокијаца визуелна слика, посебно слика живописа, показала се на истом нивоу са речима, при чему реч није имала никакве вредности, јер се и сама показивала сликом. У исто време на западу имамо Амвросија Миланског, чији је значај био незаобилазан, не само у домену вере већ и на царком двору, пленећи пажњу Теодосија Првог. Важно је поменути и Јеронима који је преводио са грчког и Аурелија Ипонског писца чувеног дела О држави Божијој.

Византијска култура пребогата је парадоксима, а многи од њих су везани за естетику. Период иконоборства је трајао дуже од века и довео до застоја или релативног пада ликовних уметности. Управо захваљујући овом периоду имамо тако интересантну византијску естетику. Она се развијала током више векова јер Византија као држава није била млада. Она је дотрајавала живот Рима, а њена младост и снага су биле у религији. Највећи умови тога времена су били укључени у полемику око ликовних уметности и њиховог места и функције у систему византијског схватања света. Био је то највећи спор у историји цркве. У том периоду се формирала свеобухватна теорија слике односно иконе. Пошто је то била најважнија спона у византијском религиозно – философском систему, испољила се као чврст теоријски основ целокупне византијске и адекватно томе старословенске, древногрузијске и једним делом западноевропске уметности. Теорија слике, символа и знака у Византији објединила је собом основне сфере духовне културе Византинаца – онтологију, гносеологију, религију, уметност, литературу и етику и то све на основу естетског смисла иконе. Икона је побуђивала код човека духовну насладу. Естетски ефекат иконе су Византинци савршено осећали и вешто користили. Оно што се може сазнати помоћу слика или што се може насликати јесте практично цео универзум. Василије Велики и многи други, а то налазимо и код Леонарда да Винчија, говори о превасходности визуелног сазнања у односу на друге видове. Јован Дамаскин каже да све што се очима види може да се наслика. Сликају се тела и фигуре, али и духовна бића као анђели и демони, саобразно својој природи како су их видели достојни људи. Василије Велики каже да слике замењују неписменима књиге. Дамаскин и Василије Велики лепоту иконе стављају на прво место и кажу да та лепота код посматрача изазива посебно духовно задовољство. У иконоборачком периоду се префињују и развијају посебне поставке, формулисане у претходним вековима. Активно се разрађује теорија лика – слике односно иконе. Постоје два значења грчке речи είκόνα (икона): једно је старогрчко, а друго библијско-јудохришћанско. Прво је аналогијско, има своје етимолошко порекло у глаголу ἕικω, ἕοικα и означава сличност, прилику, изображење, аналогно одсликавање лика. Друго значање потиче од Седамдесеторице преводилаца Старог завета, који су грчком речју είκόνα превели јеврејско celem, односно појам појаве, представе, источашћа или супститута. Победа православља значила је да се веровање може изразити не само у пропозицијама, књигама, кроз лични доживљај, него и човековом влашћу над материјом, преко естетског доживљаја, преко гестова и положаја пред иконама. Тако Јован Дамаскин каже да пошто нису сви вични писму, нити се занимају читањем, одлучили су свети Оци да све то, као некаква изузетна дела, буде на иконама записано ради кратког помињања.

Доиста, много пута немајући на уму страдање Христово, кад угледамо икону Христовог распећа долази нам у сећање спасоносно страдање, па павши на земљу клањамо се, не материји, већ ономе ко је на икони изображен. Иконограф је позван да као агиограф слика откровењска или апокалиптична дела која указују на есхатон. Он је позван да најпре доживи таштину овог живота и тек онда, пошто прође кроз сећање на смрт, која управо открива таштину, он ће моћи да створи дела која ће изражавати радост – и то не привремену, него вечну радост која извире из Васкрсења, затим лепоту, не привремену, него рајску, есхатолошку лепоту. Позван је да прикаже једну другу и другачију интерпретацију лепоте. Ова привремена лепота привлачи, похрањује и изазива чула и зато је она дата ради овековечења врсте, и тиме, иако је једина тачка где природа показује своју супериорност, она истовремено прикрива и духовне опасности, јер је то неискупљена лепота и она зато боли, те човек има један бескрајни, бесконачни апетит за лепотом, апсолутни и хаотичан. Иконограф је зато позван да изрази једну лепоту која се не уплиће у просто занатство овог живота или острашћеност. Икона је сликарски приказ искупљеног хорохроноса у есхатону. Зато се на икони ништа не представља затамњено, односно да се налази у мраку осим демона, који се сликају и умањени за разлику од западне иконографије где се демони некад представљају и упечатљивије од Христа. Период после иконоборства можемо поделити на два дела:период Комина који је трајао од деветог до дванаестог века. Тада су настала значајна дела из области архитектуре као што су Свети Лука у Фокиди, Света Софија у Охриду и Свети Пантелејмон у Нерези. Такође у овом периоду се јавља нови полет у вајарству. Од тринаестог века настаје период Палеолога који је трајао до петнаестог века. За овај период је карактеристично што је на самој позадини фресака први пут сликан сам простор, чиме долази до изражаја како пластичност, тако и тродимензионалност. Византијска уметност је на Западу вековима била непризната или погрешно тумачена и сматрана за нижи, готово варварски облик уметности у поређењу са античком или ренесансном уметности. Хегел је окарактерисао Византијско сликарство као беживотно и као рукотворине ниже врсте, док је Фишер ликовне приказе на византијским иконама жигосао као мумије, само зато што су о њима судили по мерилима хуманистичког менталитета. Међутим, у Византијској уметности као превасходно Хришћанској уметности, влада категорија узвишеног, која се у основи разликује од категорије лепог. Лепо у нама ствара осећање насладе, а узвишено осећање чудесног. Лепо делује више на интелектуалну страну нашег бића, док узвишено више утиче на емоционалну страну. На крају, лепо нас одводи у спољни свет, а узвишено у дубине унутарњег света. Византинци су били истински хришћани који своје душе уздижу ка небу. Њихова уметност је користила различита средства како би изразила њихово веровање. У архитектури је то правилна употреба простора и светлости. Византијски храм је, гледано споља, доста једноставан. Изнутра је препун неопеваног богатства и раскоши. У иконографији су такође наглашавали духовност. Облачећи хаљинама анатомски искривљено тело, наглашавајући укрућеност у представљању, остајући равнодушни према ружноћи карактеристичних црта неке личности, Византијски иконописац истиче оно духовно и импресионира посматрача идејом да је насликани заборавио на своје физичко тело. Иконописац се не плаши да занемари природне сразмере тела. Исто тако није се избегавала ни ружноћа лица, већ се намерно користила да би се нагласила преовладавајућа вредност душевне лепоте. Глави циљ Византијске уметности је намера да се изрази узвишено, чиме она превазилази сваку другу уметност.

Византијска уметност пружа и значајан естетски доживљај, али је њен циљ да утиче на моралну и духовну природу човека. Зато не посматрамо храмове и иконе као предмете који нас доводе до усхићења, већ више као живе подсетнике на једну стварност изнад њих, на ствари трансцедентне, натприродне и као на снажан подстицај за наше унутрашње очишћење и преображење. Облик и лепота Византијског храма подсећа на небо, на Бога и на душу која би требало да се очисти и украси врлином. Икона нас узводи прволику и буди успомене на личности које су осликане и на догађаје из свештене историје, те на тај начин подстичу на ревновање и потпомогну наше напоре да живимо животом наше вере. Класичној и ренесансној уметност недостаје ово својство. Те нецрквене уметности нуде естетски доживљај, али нас не изводе изван и изнад природе нити могу да изазову преображај нашег бића. Занимљиво је да се у Византијској уметности уметник не цени на начин на који смо навикли. Он је само оруђе, који од Бога добијени дар трансформише у уметничко дело. Лепота душе, како уметника тако и посматрача, је усмерена ка невидљивој лепоти која обитава у души која се мора покренути на преображај. Зато је Византијска уметност гносеолошка, психолошка и етичка, где је упориште и највиша тачка сам логос. Тако схваћена лепота је као светлост која просијава из врховне и апсолутне лепоте самог Бога. Тако схваћена лепота јесте као светлост која произолази из архилепоте самог Бога. Лепота у Византијским уметничким делима је прволик онога што је на њима изображено. Бог се показује као оспољена лепота у свету. Зато је Византијско схватање лепоте нераздвојиво од појмова добра и истине, а то је стварност будућег века.

О. Александар Зељковић

Причешће у току Васкршњег поста

Поводом наступајућег Часног поста и причешћа Светим Тајнама, а сходно мерама које су на снази, наша Црквена Општина саопштава следеће:

Причешће Светим Тајнама ће се обављати сваке суботе и недеље (и на празник Благовести) у периоду од 09.45 до 10.30 ч. Присуство верника на Св. Литургијама није дозвољено.

Црква ће бити отворена сваке суботе и недеље (и на празник Благовести) од 09.45 до 15.00 ч.

У случају да имате потребу да посетите храм у неком другом периоду током недеље, позовите парохијске свештенике:

Парох прве парохије – о. Горан Босић (911 17 461)

Парох друге парохије – о. Александар Зељковић (940 81 427)

Парох треће парохије – о. Драган Јованов (486 62 641)

Евин синдром и Адамов комплекс

Евин синдром и Адамов комплекс

Прва Божија заповест је заповест о посту: И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува. И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са сваког дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш.(1.Мој 1,15-17)

Али, змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту?А жена рече змији: Ми једемо род са сваког дрвета у врту; Само род с оног дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умрети;Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло.И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси. (1.Мој 3,1-6)

Знамо шта се после десило. Милиони страница су исписани,милион прича је испричано. Ева је погрешила. Била је преварена. Није постила. Све је било допуштено осим тог једног. Питам се шта бих ја урадио на њеном месту? Или Ти?Да ли ми данас падамо на истим искушењима? Шта каже Писмо, какво је било то искушење?

1. Добро за јело,

2. Милина га је гледати,

3. Врло драго ради знања.

У нашем црквенословенском језику имамо реч „чревоугодније“, а то значи угађање утроби, угађање телу. То је практично основни или базични грех. Свако од нас брине о свом телу. Неко на добар а неко на лош начин. Ја на лош. Грозан. Преједање и опијање нас од икона Божијих претвара у смрдљиве вреће. Такво понашање није својствено ни једном другом бићу. На ово можемо надодати многе друге ствари које људи чине како би угодили телу. Међутим, шта год и колико год угађали свом телу на овај погрешан начин ми нисмо задовољни. Као спавање дању. Колико год да спавамо то није то. Са друге стране, према телу ближњег нисмо тако снисходљиви. (Осим ако тим телом не можемо угодити нашем.) Нисмо хитри да нахранимо, оденемо или посетимо неког од ближњих. О старању за творевину која нам је поверена да не говорим. Ствар употребе и злоупотребе…Друго Евино искушење је било практично естетске природе. За ово искушење бисмо могли рећи да је на мало вишем нивоу од првог. Некако је узвишеније. Да, ако би одолели. Али се свело на нешто што је лепо да се поједе. Од тада до данас човек жели лепе ствари за себе. Да их има, да их показује, да их крије, да их једе, да њима задобије нешто друго. Због лепоте се гинуло и убијало, страдало и зло чинило. Идеали су се мењали али је искушење остало до данас. И тешко му одолимо. Боље је рећи не одолимо. Лепота, ако није схваћена на прави начин постаје проклетство и узрок пада. Сетимо се најлепшег анћела! Ствар употребе и злоупотребе…А Евино треће искушење бисмо могли повезати са путем који има неко ко „гради“ каријеру.Шта све ту можемо наћи!? Шта је све човек у стању да уради ради пословног успеха. Ради зараде која ће му омогућити да има оно што му је лепо како би задовољио оно што је временом све мање лепо (тело). Ствар употребе и злоупотребе…Зато ако смо након читања оних пар редака, са самог почетка Светог писма, осудили прамајку Еву схватамо да смо судили себи. Увек је тако… коме год да судимо. Зато смо и позвани не да судимо него да опраштамо. Зашто? Да би и нама било опроштено.Некада давно у једном часопису који се звао Искон читао сам један текст који је говорио на ову тему. Не сећам се ко је био аутор али ми се чини да је отац Ненад Илић из Амстердама имао удела у томе. Аутор је ову нашу немогућност да учинимо отклон од змијске обмане назвао „Евин синдром“ и има га свако од нас. Насупрот „Евином синдрому“ стоји „Адамов комплекс“.

Да видимо шта каже библијски текст даље…Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смоковог и начинише себи прегаче.И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту.А Господ Бог викну Адама и рече му: Где си?А он рече: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох. (1.Мој 3,7-13)Док нису прекршили заповест = пост нису имали проблем што су голи. Пошто нису одолели искушењу спознали су могућност злоупотребе. Прво тела. Почели су да граде кулу од карата. Шта то значи? Па кад су схватили да су погрешили нису се покајали. Нису престали него су наставили да слажу карте. Ум почне да се мрачи. Прво се покрију иако су до тада били голи. Потом се сакрију зато што су голи. А на питање: Да ниси јео са оног дрвета? Адам не каже јесам него: Жена коју ми Ти створи ми даде те једох! Значи, нисам ја крив него Ти Боже. А Ева каже: Змија ме наговори те једох. Увек је неко други крив. Зар не звучи познато?Колико је времена прошло од стварања света до данас тешко је рећи. А испада да се ништа није променило. Има ли наде? Па нема изван Господа Распетог и Васкрслог. Доказ за то лако можете наћи у сваком календару. И Житија светих су сваком од нас данас доступна на пар кликова. Господ је ради Тебе и ради мене дошао. Уклонио је Херувима са двери Раја и позвао да уђемо. Пост у време пандемије… имамо још једну шансу да одбацимо синдром и излечимо комплекс. Хајде да овај пут будемо мудрији и уместо да време трошимо на завере и свађе по мрежама, овај пут нешто прочитамо. Кренимо од почетка: Свето писмо! Псалтир је у средини. Не мора ни по реду. И да се молимо колико можемо. Бог је многомилостив и дуготрпељив. Ако себе поправимо поправили смо цео један свет. Јединствен и непоновљив… јер какве су ти мисли такав ти је живот.Опростите ми, коленопреклоно вас молим, сваку неправду и увреду!

Промишљања о посту

Промишљања о посту

Немам намеру да вас убијам у појам али морам да вам саопштим да су следећих СЕДАМ недеља кључне!!!Да, почиње благословено време поста.

Шта је пост!? Дужност!? Обавеза!? Потреба!? Обичај!? Наредба!? Завет!? Подвиг!? Потреба!? Шта год да изаберемо јесте… И није…

Пост је начин живота. Хришћански начин живота. Зато кад нас неко пита зашто постимо, наш прави одговор би требало да буде – Зато! Није лоше и – Шта Те брига?! Јер пост је, поновићу, ствар хришћанског начина живота. (Слажем се да пост није само хришћански обичај али оне друге који посте не одвраћају од поста. Често им се и диве. Тамо неки…)

Пост је и ствар хришћанског карактера. Лична ствар. Интимна. Буквално, ствар личне хигијене. Физичке и менталне. О посту се не расправља. Или постиш или не постиш. Сам Господ нас поучава да о посту ћутимо.

Да не буде забуне, о храни говорим, физичкој страни поста. Пост је, како би блажене успомене владика Атанасије рекао, ствар тренинга. Као и свака друга вештина. Један део нам је урођен, остало је ствар вежбе. Нико од нас није савршен али смо сви позвани да постанемо савршени. И зато је потребно да вежбамо. А вежба мора да се прилагоди вежбачу. Да би неко био најбољи у нечему много мора да ради. Да се труди. Упркос таленту. Талентовани опет вежбају више од нас неталентованих.

Хајде да покушамо да замислимо колики је труд био потребан нпр. Ђоковићу да би постао ово што је постао. Колико је то одрицања. Немој масно, љуто, слано, слатко, вруће, хладно, са глутеном, без холестерола, без породице, без пријатеља, вежбај, вежбај, вежбај… а ми видимо само сјај и гламур кад подигне пехар. И нервирамо се ако понекад мора да подигне тацну. Као, продао нас је. И све то из удобног кауча уз пивце и нешто за грицкање.

Или колики је труд потребан да неко постане добар глумац, певач, професор, фризер, водоинсталатер, пекар, поп, лекар… А тек неко да постане свети!? Хвала Богу који ме је удостојио да упознам многе од вас који то јесу. И то је велика утеха и подстрек мени и сваком од нас да се трудимо и да својим животом, а не само језиком, сведочимо о лепоти вере Христове. Зато, што се јела тиче, хајде да покушамо…да покажемо и себи докажемо. Себи а не неком другом. Да добру битку бијемо. Са собом. Победимо и покажемо да смо достојни назвати се децом Божијом. Хоће ли бити лако? Нама лично вероватно неће. Сваком другом ће бар изгледати да хоће.

Бићемо нервозни, свадљиви, гладни…али супротставићемо се миром, трпљењем и молитвом. Како време буде одмицало и Васкрс се ближио биће све лакше. Зато што пост није само јело или нејело.Истина је и да ћемо за ова два дана помести све из фрижидера. Сваки пут ме то подсети на Топ листу надреалиста и скеч Штрајк владе где др Неле каже – Ајмо сад сви по сендвић па штрајк глађу!

О. Александар Зељковић

Свих жалосних радост

Свих жалосних радост

„Џонатан Џексон (https://www.jonathanjackson.com) је амерички глумац, музичар и писац, добитник пет Еми награда. Рођен је 1982. у протестантској породици. У потрази за истинском вером мученика и Светих Отаца прешао је у Православље 2015. године.

Песму Косово (Свих жалосних радост) написао је из љубави према српском народу и Цркви, дајући лични, уметнички и молитвени допринос очувању Косова и Метохије.

Свештено братство манастира Хиландара и Задужбина Хиландара у Београду, благодаре Џонатану Џексону, као и свима који су учинили да се овај спот премијерно прикаже на Видовдан 2020. године“.

Песма и видео су објављени на каналу манастира Хиландара.

Џонатан Џексон – Косово

Васкршња посланица СПЦ о Васкрсу 2020-ог лета Господњег

Васкршња посланица СПЦ о Васкрсу 2020-ог лета Господњег

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2020. године

  ИРИНЕЈ  

по милости Божјој   православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:  

Христос васкрсе!

Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо  све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши!(Песма са васкршњег јутрења)    

Ево нас, браћо и сестре и драга децо духовна, у торжеству и радости великог празника, Васкрса. Данас је празник Васкрсења Господа нашега Исуса Христа – радујмо се и веселимо се! Васкрс је наш највећи празник – празник победе Живота над смрћу, Бога над сатаном, Човека у Христу Исусу над грехом.  Христос васкрсе из мртвих! Рецимо то свима и обрадујмо све и свакога, чак и оне који мрзе Њега, Васкрслог Богочовека, и нас, Његово наслеђе овде на земљи, и оне који не верују и још сумњају да је Он Искупитељ и Спаситељ света.  

Браћо и сестре и драга децо духовна, суштина тајне Христова Васкрсења је у томе да је “Онај Који јесте“, истовремено Син Божји и Син човечји, већ на Велики Петак, а коначно на дан Васкрсења, победио сатану и сатро његову власт и силу. Смрт и ад су поражени. Свети апостол Павле, у победоносном заносу, пита: “Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?“, а свети Василије Велики, архиепископ кападокијски, наднесен над тајном Васкрса, појашњава речи светог апостола Павла, па каже да је Господ Исус Христос Себе дао у замену смрти, “која је нас, продане греху, држала у ропству и, сишавши крстом у ад, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан, и свакоме отвори пут у васкрсење из мртвих. Он, Христос Господ, вели свети Василије, постаде Првина умрлих, Прворођени из мртвих, да би Он био све и сва, првенствујући у свему“.  

Дивећи се чудесном Васкрсењу из гроба, црквени песник пева: „Господе, како си се родио од Пресвете Дјеве и како си васкрсао из гроба, не знамо, али Те славимо као Спаситеља и Искупитеља.” Славећи са њим Васкрсење Христово, и ми се дивимо пред овом великом тајном и певамо: „Христос васкрсе из мртвих! Смрћу смрт победи и онима који бејаху у гробовима живот дарова!” Попут синова Израиљевих, који прешавши Црвено море узнесоше благодарења и хвале Богу и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, прошавши кроз тугу и жалост Великог Петка и Велике Суботе и нашавши се у радости Васкрсења, принесимо хвалу Богу и узвикнимо: слава Ти, Господе, Спаситељу и Избавитељу наш, што нас избави из власти греха, смрти и ђавола!   На истини Васкрслога Христа, Који се јавио женама мироносицама, апостолима и другима, ми стојимо и јесмо! Васкрсли Господ Исус Христос је непоколебиви Темељ не само наше вере и наше Цркве већ и свеукупног нашег постојања и свега што јесте. „Αко Христос не васкрсе, онда је узалудна вера наша, узалудно је надање наше, још смо под грехом!”,  каже свети апостол Павле. У Васкрсењу је смисао свега што постоји, а без Васкрсења све, па и сâм живот, јесте бесмислен. У Васкрсењу Господа Исуса Христа открива се тајна Оваплоћења Бога Логоса, односно Његовог рођења у Витлејему и Његовог страдања као Јагњета Божјег у Јерусалиму, као и свега онога што се десило не само у Јерусалиму и Јудеји већ и у целокупној историји света.  

У светлости Христовог Васкрсења, браћо и сестре, и ми, христоносни српски народ, сагледавамо себе и своју историју. Ми смо крсноваскрни народ. Са Христом страдамо и са Њим саваскрсавамо. Сва наша историја је крстоносна и христоваскрсна, смештена између Голготе и Васкрсења. Прошле године смо славили велики јубилеј, Осамсто годишњицу аутокефалности наше Цркве. У том јубилеју смо сагледали сву ширину, дубину и висину нашег постојања у протеклих осам стотина година. Ове, пак, године Благости Господње славимо 100-годишњицу обновљења статуса Патријаршије наше Цркве. После голготског страдања нашег народа и наше Цркве у 19. веку и у првим деценијама 20. века, митрополије и епархије наше Цркве, расцепкане по територијама претходних царстава и држава, сјединиле су се у јединствену Српску Православну Цркву, чиме је  обновљена наша древна Пећка Патријаршија. Био је то благослов Божји нашем народу и нашој Цркви за наше – до тада невиђено – страдање и показано трпљење. Можда га је најбоље исказао свети мученик ђакон Авакум, када је, одбијајући да се одрекне православне вере под претњом мучења и ужасне смрти, ускликнуо: „Срб је Христов, радује се смрти!” Благословио је Бог наше јединство у борби за победу истине и правде. Благодаћу Духа Светога и снагом непоколебиве вере, наде и љубави обновили смо Пећку Патријаршију на читавом простору на којем живе православни Срби, на радост наших предака, а на понос свих нас.  

Претходно смо, драга децо духовна, попут древног Израиља, прошли преко голготâ и страхотâ, преко сињих мора и морских дубина, а потом доживели слободу и јединство. Наша голготсто-пасхална историја нам говори да никад, па ни на Велики Петак,  не смемо губити веру и наду у Бога. Зар 1915. година није била Велики Петак у  нашој новијој историји? Зар 1916. година није била година наше Албанске Голготе? А зар 1917. година није изгледала као наше погребење и полагање у “плаве гробнице“? И гле чуда! Већ следећа, 1918. година, била је година наше победе, наше слободе и нашег васкрсења, а 1920. година – година наше црквене и духовне обнове.   Сагледавајући ово чудесно дело Божје у нашој историји,  можемо са Псалмопојцем узвикнути: велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема те речи која је кадра да опева сва чудеса Твоја! Уистину су чудесни догађаји ослобођења и уједињења нашег народа, који претходише обновљењу нашег црквеног јединства и наше Патријаршије. Све нас неумитно подсећа на чудесно избављење синова Израиљевих из Мисира, његово лутање по Синају и улазак у Земљу Обећану. Нажалост, после свега тога, опет смо се, својом и туђом кривицом, нашли на историјском распећу, па милошћу Божјом опет васкрсли… И тако, ето, до наших дана!  

Док славимо Васкрсење Христово, сетимо се, драга децо духовна, наше браће и наших сестара на нашем мученичком Косову и Метохији! Помолимо се за њих да им Господ подари снаге да својим трпљењем свих безакоња и невоља граде своје и наше спасење, да никад не изгубе веру у крајњу победу Добра и да верују да је Господ, Бог милости и доброте, увек са њима и са свима који иду Божјим путевима!   Исто тако, браћо и сестре, сетимо се наше браће и наших сестара у Црној Гори који трпе велико безакоње и неправду. Безакони “закони“ укинуше истину и правду у Црној Гори. Некада поносна и дична Црна Гора, позната по чојству и јунаштву, данас покушава да нашој Цркви отме оно што је вековима било њено, оно што је читав српски народ са својим владикама, свештенством и монаштвом градио и стварао. Светиње Црне Горе, многе од њих старије од саме Црне Горе, јесу светиње народа и у њима се поје и појаће се кроз векове света Литургија, молитвама светог Василија Острошког, светог Петра Цетињског, светих новомученика пострадалих од небратске руке домаћих богобораца и молитвама свих светих угодника Божјих.  

Сетимо се данас наше мученичке браће у Сирији, Ираку и широм света, свих који страдају због људске неправде и похлепе! Једну од најлепших и најзнаменитијих земаља света – Сирију – зло и насиље су скоро уништили. Помолимо се данас за све њих и за све страдалнике да их Господ избави из руку неправедних људи!   Данас се посебно сећамо и поздравом Христос воскресе срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Украјини, на челу са њиховим митрополитом Онуфријем, свим митрополитима, архиепископима и епископима, монаштвом и свештенством, који су жртве нецрквеног, несаборског и самовласног деловања нашег времена! Помолимо се за њих који страдају и поверимо их Самом Васкрслом Христу Господу да их спаси и избави из руку безаконикâ!

Драга браћо и сестре и драга децо духовна,  

Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, у невољама у каквима смо га ретко кад у прошлости дочекивали и славили. Живимо у данима пандемије која је изненада задесила човечанство. Читав свет је захваћен и угрожен једним вирусом. Да ли ће горди и себични човек данашњице извући икакав закључак из те чињенице? Или ће и даље, без покајања и без љубави, истрајавати на самоубилачком пројекту стварања свог лажног овоземаљског раја у којем нема места ни за Бога ни за човека као боголико, духовно биће? Нашавши се у оваквим невољама, морамо учинити све да себи и другима помогнемо, да разумемо и подржимо напоре и програме надлежних здравствених, санитарних и државних институција које улажу напоре како би нас заштитиле од заразе. Можда нам то тренутно тешко пада, али све што је на општу корист морамо прихватити и подржати, а себе и своје понашање томе подредити. Изнад свега, молимо се Господу Богу да нас избави од ове епидемије и сличних опасности! Молимо се Богу, учествујмо редовно и активно у светој Литургији, кајмо се за своје грехе и водимо рачуна о своме здрављу и здрављу других! Ово је прилика да добро размислимо сами о себи и о читавом свету. Гле, један вирус је уздрмао и бацио на колена читав свет и довео у опасност здравље и животе милионâ људи! „Смири се, горди човече!” – поручио је својевремено Достојевски. Његова порука је, рекли бисмо, актуелнија данас него што је била тада када је изречена.  

У радости Христовог Васкрсења имамо све вас, драга децо духовна, вас у отаџбини и вас расејане широм света, у својим молитвама и очински све вас поздрављамо сверадосним поздравом:

Христос васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду,о Васкрсу 2020. године.

Причешће за Васкршње празнике

Причешће за Васкршње празнике

Према најновијој уредби владе Краљевине Норвешке и даље траје забрана окупљања, па смо приморани да служимо Св. Литургију без присуства верника. Пошто нам Васкршњи празници иду у сусрет, једино могуће решење да посетите Цркву и да узмете учешћа у Св. Тајни Причешћа, јесте да закажете термин за Причешће.

Могуће је заказати термин у следећим интервалима:

  • 16. април – Велики Четвртак (10:15-13:15)
  • 18. април – Велика Субота (10:15-13:15)
  • 19. април – ВАСКРС (09:15-13:15)
  • 20. април – Васкрсни понедељак (10:15-11:15)
  • 21. април – Васкрсни уторак (10:15-11:15)

Хвала на разумевању.

Пастирска порука Епископа британско-скандинавског Доситеја

Пастирска порука Епископа британско-скандинавског Доситеја

Богољубивоме свештенству и свој браћи и сестрама епархиотима британско-ирског намесништва и Краљевине Норвешке:

Сведоци смо у ове наше дане да модерни свет проживљава дубоку кризу и трагедију пандемије коронавирус, која није виђена још од светских ратних страхота и разарања. Пандемијом је захваћен у мањој или већој мери цео свет и стручњаци из области медицинске науке нас уверавају да најтежи дани и месеци тек следе. Јасно је да је ово велико искушење припуштено на људе и народе да преиспитамо наше односе према другим људима, према ближњима, природи и уопште свету у коме живимо јер нема никакве сумње да је људска гордост и грамзивост у корену ове до сада невиђене кризе. Ово време захтева и наш трезвен одговор на новонасталу ситуацију, а притом остајући потпуно смирени и без страха, загледани у самог Господа у Тројици, а руковођени љубављу према ближњима и свим људима, према целокупној Божијој творевини.   Наша богомспасавана Епархија британско-скандинавска простире се на простору седам држава западне и северне Европе стављајући нас и у том смислу пред искушење доношења јединствене одлуке за подручја различитих држава и народа, те одлука Влада тих држава и препорука и правила Националних здравствених служби у условима борбе против ширења корона вируса. Сагледавајући саопштења и поступке наше Свете Цркве у отаџбини Србији али и других помесних Православних цркава, доносимо своју Архијерејску одлуку:

1. Од уторка 24. марта 2020. године, обустављају се богослужења, тј. свештеници ће служити Свете Литургије без присуства народа. Довољно је! ”Где су два или три сабрана у име моје, онда сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 20). Храмове тада (док се служи Св. Литургија) држати закључане да се не би кршило законодавство државе.

2. Свака од парохија, ако то није већ учинила мора отказати све небогослужбене активности тј. недељне школе, фолклорне групе и друштвене услуге.  

3. У Вашем молитвеном правилу а посебно свештеници у богослужењима додати посебну молитву Богу да нас избави од од присутне опасности епидемије и пошаље анђела чувара да бди над нама а Господ да исцели оболеле и поврати здравље.  

4. Свештеници да не преносе уживо Свету Литургију путем техничких средстава умањујући и профанишући реалну мистику људског партиципирања и небоземног јединства у литургијској Светој чаши, чинећи од овог јединственог догађаја „ствар за гледање“. Само је пожељно да се прикаже на социјалним мрежама Литургија речи, конкретније, читање одељка из Апостолских посланица, Свето јеванђеље, свештеничка проповед и молитва за избаваљење од епидемије али не и канон евхаристије.  

5. Свештеници и Управе црквених општина ће предузети и остале неопходне кораке у погледу задовољавања највиших хигијенских норми у Светим храмовима у условима светске пандемије, а у складу са нашим православним предањем.    

6. Да се молимо за медицинске раднике који су на првој линији помоћи оболелима, радницима у трговинама и дежурним службама које тешко раде и брину да нормалан живот ипак буде омогућен.   Света Литургија је крајеугаони камен наше вере и бића. У Литургији благодарно приносимо Творцу дарове Његове творевине да би предокушали од небеске стварности и истинске радости. Болна је помисао да се за неко време удаљавамо од Свете тајне али нам овај историјски тренутак намеће другу духовну борбу не заборављајући да притом живимо литургијски и евхаристијски. Повлачење у изолацију, штитећи на тај начин себе и друге, не значи позив на ленчарење већ на духовни подвиг молитве, молитвеног тиховања, читања корисне литературе, обнове запостављених породичних односа… Повлачење од света и бег у тиховање многим је светим оцима значило духовно присаједињење Христу, те и ми овај наш, истина присилни, одлазак у изолацију, прихватимо као црквену заповест и великопосно послушање. Прихватимо у смиреној послушности ову своју неопходну жртву за добро свих и да нам Господ дометне вере и наде да се упркос недаћама радујемо нашем великопосном путовању према Васкрсу, крајњем и истинском смислу нашег живота.  

+ Д О С И Т Е Ј

Епископ британско-скандинавски

Саброно служење у Трондхајму

Саброно служење у Трондхајму

Божанском Литургијом, на дан Иверонске иконе Мајке Божје, у суботу 26. октобра, началствовао је парох руске православне Цркве, свештеник Александар Волохан, заједно са парохом српске православне Цркве, свештеником Бранимиром Јовановићем.
Празничне молитве су проузношене на црквенословенском, српском, грчком и норвешком језику.
На крају службе, отац Александар је поздравио оца Бранимира, нагласивши важност заједничке, саборне молитве, као достојан пример јединства у Цркви. Свештеник Александар је свим срцем упутио честитку свим присутним Србима поводом значајног јубилеја – 800. годишњице Аутокефалије српске православне Цркве, која се прославља ове године.
Свештеник Бранимир се срдачно захвалио руској парохији у Трондхајму на могућности да се моле са православном браћом и сестрама из Руске православне цркве чак и овде у страној земљи, на ивици географске Европе, изразивши наду у даљу сарадњу и заједницу у будућности.


РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА-ВАСКРШЊИ ПРАЗНИЦИ

24. април-среда-Пређеосвећена Литургија-09.00 ч.

25. април-четвртак-ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК-Св. Литургија-09.00 ч.

25. април-четвртак-ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК-Велико бденије-18.00 ч.

26. април-петак-ВЕЛИКИ ПЕТАК-Изношење плаштанице-18.00 ч.

26. април-петак-ВЕЛИКИ ПЕТАК-Опело Христово (Статије)-20.00 ч.

27. април-субота-ВЕЛИКА СУБОТА-Св. Литургија-10.00 ч.

28. април-недеља-ВАСКРСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ-Св. Литургија-08.00 ч.

29. април-понедељак-ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК-Св. Литургија-09.00 ч.

30. април-уторак-ВАСКРСНИ УТОРАК-Св. Литургија-09.00 ч.

 

 

МОЋ ПОКАЈАЊА

МОЋ ПОКАЈАЊА

Парабола о блудном сину показује моћ покајања и величину човекољубља Божијег. Млађи син, изгубљен и изнова пронађен, личи на царинике и грешнике. Старији син, који негодује због прихватања брата му који се вратио, личи на фарисеје. Шире гледано, могуће је да млађи син представља све народе, а старији Јевреје. Млађи син би могао бити свако онај који мисли младалачки и који се лако превари, а чак не обавезно годинама млађи, већ памећу и знањем нестабилнији и незрелији.

Тај млађи син једнога дана рече оцу: „Дај ми део имања који ми припада. И само по себи је лоше, а и узрок је још већих зала, сматрати дарове и поклоне Божије као оно што нам припада као да нам то Бог дугује и као да нам то мора дати, тј. као да ми полажемо неко право на то. Велика непромишљеност грешника, која и доводи до њихове пропасти, јесте то што желе да у сопственим рукама имају део имања који им припада. Траже, дакле, у овом кратком животном веку да уживају његова добра. Везују се само за оно видљиво, које је привремено и без трајне вредности, а не знају уопште за оно невидљиво, које је небеско и вечно. Млађи син је затражио независност, веровао је у свој сопствени суд и да ће, само ако узме свој део у сопствене руке, њиме боље располагати од свога оца. Исто су тако и првостворени (Адам и Ева) сами проузроковали сопствену катастрофу из непромишљене жеље (славољубља) да буду независни од Бога.

И пошто од оца доби оно за шта је мислио да му припада, „отиде у земљу далеку“. „Далека земља“ је земља удаљена од очевог дома. Она (по блаженом Августину) означава потпун заборав Бога. Грешници су далеко од Бога не раздаљином места, већ удаљавањем и повлачењем од врлине (по Зигавиносу). Бог је близу нас када чинимо добра дела, а далеко када се ми сами немањем добрих дела удаљавамо од Њега (по Василију Великом).

„И онамо разасу имање своје.“ Потпуно расипање иметка представља крајњу злоупотребу човекове слободе.

„Живећи развратно.“ Беда грешника се састоји у томе што се удаљио од Бога, извора свакога добра, и што се све више удаљава од њега. Тражећи добро у овом свету, у овосветском уживању, грешник расипа очево наслеђе злоупотребљавајући све своје друштвене моћи, губећи време свога живота, користећи на зло (а не на добро) поверене му таланте (сетите се приче о талантима), тј. дарове божанског промисла дате му да би га учиниле способним да служи свом Господу чинећи добро. Но, слобода уживања није безгранична и бесконачна, како је то замишљао грешни блудни син. Раније или касније осетиће беду и празнину коју у срцу ствара развратни живот и лишеност Божије утехе.

Тада ће се појавити глад: „и он поче оскудевати“. А пошто „не живи човек само од хлеба, но од сваке речи Господње“, поменута глад (по блаженом Теофилакту) није само глад за хлебом, него и за речју Господњом. И баш оно што је грешник желео и сањао – живот удаљен од Бога и од његовог надзора – управо то се показало као његова несрећа и узрок његовог разочарања и извор глади материјалне и духовне.

Иако, Јеврејин (изабраник Божији), приморан је да буде роб (потпуни зависник) идолопоклонику. Другим речима, грешници су, у ствари, потпуни робови греха („Ко чини грех, роб је греха“ – Јн 8, 34). И не доби стога, у тој недођији, да напаса нпр. овце, јер би тада то било часно занимање за једног Јеврејина, као нпр. за Јакова или Мојсија или Давида, него доби (за Јеврејина) нечисте свиње. Дакле – крајњи пад грешника.

Стање грешника је стање у којем овај увек остаје незадовољан. Када развратник огладне, помисли да ће се наситити ако неком постане роб (слуга). Но, и поред тога опет оста гладан. Другим речима, у стању греха није могуће очекивати стварно задовољење од ма које створене ствари. Узалуд грешници запомажу обраћајући се телу и свету. Тело и свет су они код којих су служили, којима су робовали и којима су се клањали као боговима. Но, чак ни рошчиће којима се хране свиње, не дају им. Насупрот томе, у земљи очевој (тј. у дому очевом) нема глади. Изобиље је хлеба и сваке хране (духовне), и нема страха да ће ко гладовати ако се врати у очев дом. Али блудни син је једва чекао да га напусти. И сада се његово стање у овој параболи описује као лудило и пијанство, под чијом влашћу грешник бива ван себе. Сатана је подјармио његову душу. И од свих болесника, грешник је највећи противник и непријатељ самоме себи.

Бог, међутим, не напушта створења своја, те тако и овај грешник, „дошавши себи“ и „уставши“ реши да се покајнички врати своме оцу. Јеванђелист каже „уставши“, тј. пробудивши се из летаргије и очајања, али и „васкрснувши“, јер је употребио исту реч као и за васкрсење Христово. Уставши из пада у грех, тј. васкрснувши из леша греха (по Зигавиносу), блудни син покајнички завапи „сагреших небу“, тј. Богу. И само је једно имао на уму – оче, немој ме сасвим одбацити. И није одлагао извршење ове (добре) одлуке о повратку „свом оцу“ (или према једном старијем рукопису, појачано – свом сопственом оцу).

А када се враћао, отац га угледа из далека, јер га непрестано ишчекиваше да се врати (тј. покаје). Иако син још ништа није рекао, отац трчи (ван куће) њему у сусрет, од силне жеље да му се син врати. Син је, са своје стране, оправдано могао очекивати прекор и грдњу, јер је проћердао иметак, а уз то је и нечист, јер је проводио време са свињама и нико од Јевреја не би хтео да буде с њим до само отац који све то пренебрегава срећан што му се изгубљени син вратио. Другим речима: Господ је брз да опрости.

Видевши то син се исповеда: „Оче сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.“ Али отац, видевши синовљеву спремност на смирење, прекида га, и наређује слугама да сину изнесу најлепшу одећу и обућу (обућа је знак слободних – робови су ишли боси), а поврх свега и прстен – знак изворне части и власти (у дому) као што је има и други син. Блажени Јероним вели да је одећаправда Божија, прстенпечат Духа Светога, а обућа – способност да се иде путем Божијим (тј. Очевим).

И нареди даље отац да спреме „теле угојено“ да сви могу јести и веселити се повратку изгубљеног сина. Не, дакле, било које теле, него оно посебно гајено за најсвечаније прилике. (Кирило Александријски каже да је то теле сам Христос (као жртва) која узима на себе грехе света.) Стање греха је стање смрти јер грех умртвљује, убија у души сваки живот духовни, сваку везу са Духом Светим. Зато је повратак душе из греха њено васкрсење из мртвих.

Но, све ово није се свидело старијем сину. У овој параболи старији син је слика фарисеја, који није да нису испуњавали закон Божији (тј. Очев), али су такође и мислили да се у пуном вршењу закона, чак и у одсуству љубави, испуњава прави однос са Богом.

И као што су се фарисеји саблазнили видевши Христа да подучава грешнике, тако и старији син видевши оца да комуницира са грешним сином не хте поново ући у очеву кућу. Јер, фарисеји нису хтели да имају никакве везе са грешницима. Мислили су да само они као праведни (будући да испуњавају закон), имају право на љубав Божију. Но, отац не би био отац свој својој деци кад не би према сваком од њих поступао са брижном љубављу. Стога, као што је изашао пред млађега, он излази и пред старијега сина показујући своју бригу и за њега, говорећи му: „све моје је и твоје“, и тиме показујући да за сву своју децу има љубав бесконачну.

Ништа нам више не треба него ово схватити, да бисмо, колико год да смо (от)пали и удаљили се од Бога и његове, како рече један светитељ, „манијачке“ љубави према нама, постали свесни утешне истине да је довољно само да се пренемо и искрено покајемо да бисмо се вратили у загрљај Бога који нас раширених руку нестрпљиво чека. Њему нека је због тога вечна слава и хвала. Амин.