fbpx

ЕПИСКОП

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО
ЕПИСКОП БРИТАНСКО-СКАНДИНАВСКИ

ГОСПОДИН ДОСИТЕЈ

Владика Доситеј ( Деспо Мотика) је син Босне поносне, рођен на празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 1949. године у селу Загони, општина Олово код Сарајева. Његове благочестиве родитеље, оца Неђу и мајку Росу, Бог је обдарио бројним породом. Захвални Богу за тај бесцен дар они су, верни предачком наслеђу, своју децу од малена васпитали у снажном духу припадности и верности Православној цркви. Од ране младости везан за Цркву и Свето Богослужење, млади Деспот, садашњи наш Владика, одазвао се призиву Господњем и одмах по завршетку Основне школе, ступа у службу Свете Цркве Христове као ученик прве генерације Монашке школе у Манастиру Острогу.

Овај први степен богословског образовања завршава као један од најбољих ученика у својој генерацији (1967-1969). Богословију Светог Арсенија Сремца завршава у Сремским Карловцима, а Богословски факултет у Београду. Због показаног високог успеха у дотадашњем богословском образовању, послат је на постдипломске студије из теологије (специјализација из области пасторалне психологије) које је током три године похађао на Богословским факултетима у Регенсбургу (Немачка ) и Берну (Швајцарска). Монашке завете положио је у Манастиру Светог Николе на Озрену 1970. године. У чин јерођакона и јеромонаха, исте године рукоположио га је Епископ Зворничко-тузлански Лонгин (Томић) у Манастиру Тавна, у коме је вршио дужност духовника, упоредо са студирањем на Богословском факултету.

По потреби задовољења духовних потреба нашег народа у Јужној Америци, послат је од стране врховне црквене управе у Аргентину, где је током 1985-1988. г. организовао Српску православну мисију са три богослужбена места. Са верним народом подигао је цркву Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. До избора за Епископа, вршио је дужност секретара Епархијског управног одбора епархије Канадске у Торонту. За викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископа Марчанског, изабран је 1989. године. Од Светог Архијерејског Сабора опредељена му је дужност да испомаже дотадашњем Епископу Западноевропском Лаврентију (Трифуновићу) у црквеним потребама те Епархије.

У чин Епископа хиротонисан је под сводовима древне Пећке Патријаршије, током заседања Светог Архијерејског Сабора.на празник летњег Светог Николе, 22. маја 1990. Крајем децембра месеца исте године, на историјском заседању Светог архијерејског сабора у Београду, током којег је изабран нови Патријарх српски Павле, формирана је Епархија британско-скандинавска и за њеног првог Епископа изабран је Владика Доситеј.

У протеклих 16 година, наш Владика бринуо се и уз помоћ свештенства и верног народа здушно радио и ради на унапређењу црквеног живота и мисије Православне цркве на простору поверене му Епархије. Досадашњи плодови тога благословеног рада јесу добро уређене постојеће и новоформиране парохије са богослужбеним простором и довољним бројем свештенослужитеља.

У току је уређење главног духовног центра наше Епархије- а то је Манастир Покрова Пресвете Богородице у Еркељунги, јужна Шведска. Надамо се и Богу се молимо да се ти плодови још умноже на духовно добро Српске православне цркве и њеног народа и целе хришћанске васељене.

Хиротонисан је 22. маја 1990 године у Пећкој Патријаршији, а децембра месеца исте године изабран је за првог епископа новоосноване британско – скандинавске епархије. Епископ Доситеј говори немачки и шпански језик

УЗДИЗАЊЕ ЧАСНОГ КРСТА

Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо.„Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.
 
У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.
У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.
Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮпрезвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава„Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.
На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.
Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст
Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом.
„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона)
„Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)
 „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)
 Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења.
На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника„Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ  (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.
О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац)  пише: Нисмо могли  наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.
На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.
 
Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!
Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!
Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!
Свети Јован Дамаскин

катихета Бранислав Илић

*Објављено у Православном мисионару, (бр.351) септембар-октобар, 2016. године.

ПРОСЛАВА ПАРОХИЈСКЕ СЛАВЕ

 

 

 

 

 

 

Парохијску славу и нашег заштитника Св. Василија Острошког, прославили смо у суботу 12. маја 2018 лета Господњег.

Св. Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство еп. британско-скандинавски г. Доситеј, уз саслужење протонамесника Велише Васића, протојереја Горана Босића и јереја Мирка Крупниковића. Верни народ је дочекао епископа испред храма узевши благослов пред почетак Св. Литургије, а хор је појао Васкршњи ирмос ”Ангел вопијаше” током облачења архијереја. Њена екселенција, амбасадор Р. Србије г-ђа Сузана-Бошковић Продановић је током Св. Литургије прочитала Исповедање Вере (Символ Вере).

Током надахнуте беседе, еп. Доситеј је истакао значај прослављања Св. Василија Острошког у нашем народу а и свеправаславном свету па и међу осталим народима, јер на поклоњење његовим моштима долазе не само православни, већ и припадници других хришћанских вероисповести и религија. Пренео је поздраве епископа са тек одржаног Сабора СПЦ, и уручио поклоне (ланчић са привеском Пресвете Богородице) женама заслужним за развој парохије. Дар су примиле: Амбасадорка Сузана Бошковић-Продановић, Верица Дејић, Славица Радивојчевић и Сузана Гојковић, за несебично залагање и труд како у парохији тако и у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Шведској, који је седиште Епархије.

Кумови славе били су Станко и Милена Бјелановић са породицом, који су са епископом преломили славски колач и припремили славску трпезу.

Кумство за наредну годину је преузео Иван Богојев са породицом.

ЦРКВА СВ. ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ

Црква Св. Василија Острошког се налази у улици Фрогнервејен 47 у Ослу. Отворена је суботом и недељом од 09.00 до 13.00 ч. Св. Литургија се служи сваке недеље и о великим празницима, а празнично вечерње се служи пред велике празнике. Исповест се врши пре Св. Литургије, као и у навечерје празника.

КО ЈЕ БИО ИСУС?

Исус је, на први поглед, био сасвим и у свему обичан, једноставан, али надасве смирен. Најупечатљивији примери његове смирености су они када он људима који га називају добрим и благим говори „што ме зовеш благим, нико није благ осим једнога Бога“ (Мт 19, 17). Кроз читав Нови завет Исус Христос све оне који му се обраћају непрестано упућује на Оца. И тако све до последњих тренутака на крсту. Њега у свету којим је окружен зову сином дрводеље и он на то никад не даје никакву примедбу. Када га апостол Петар назива Сином Божијим, он одговара да Петру то нису открили крв и месо него Отац његов који је на небесима. Зато би најсажетији одговор на питање ко је Исус гласио: он је Син Божији и Син Човечији.

Овим, међутим, обичном читаоцу није речено довољно. Зато ћу покушати да до одговора на постављено питање дођем и с друге стране, настојећи да, супротно увреженим мишљењима, кажем нешто и о томе шта Исус није био.

Исус, пре свега, није био припадник или члан ниједне ексклузивне групације. Он није потицао из свештеничког сталежа, нити је био при храму у коме су свештеници приносили жртве. Он, надаље, није био члан ниједне религијске заједнице, којих је у његово доба било више, да поменемо само фарисеје, садукеје, есене, зилоте и сл. Као неко ко данас припада реду високог хришћанског свештенства, морам признати да сам ову чињеницу изнео на светлост дана с извесном нелагодом. Знам да већ у овом часу многи негодују говорећи како се он, Христос, назива великим Архијерејем, Првосвештеником. То је тачно, он се заиста тако назива, али, у времену свог бивствовања на земљи, он није припадао реду свештеника, и то је непобитна чињеница.

С друге стране, Исус Христос није био ни монах. Иако су у његово доба постојале монашке заједнице, и то баш на простору којим је он ходио, на обалама Мртвог мора, ни у једном јеванђељу није записано да је Исус бар једном посетио те заједнице. Он их није ни хвалио ни кудио, нити је икада било коме препоручио да тамо иде или пак не иде, да им се придружи или не. Иако сам Исус није био ни зилот, нити је припадао било којој другој религијској секти његовог доба, чињеница је да међу његовим ученицима има припадника који су му приступили из различитих религијских група – сетимо се само Симона Зилота, Јуде Искариотског и других. Неко ће рећи да је он био аскета, да је постио 40 дана итд. И то је тачно, али тај победоносни подвиг он је учинио само једанпут у читавом животу. Не смемо заборавити ни то да су га ревносни вршиоци религијског закона његовог доба називали изјелицом и пијаницом (Лк 7, 34) јер је улазио у куће цариника, фарисеја и грешника и с њима је јео и пио (Мк 2, 16). Да су извршиоци закона налазили повода за такве приговоре недвосмислено свједоче јеванђеља.

Пошто сам до сада реченим вероватно разочарао типичне религијске следбенике, да кажем реч-две о Исусовој политичкој оријентацији. Као што знате, он је живео у време Римске империје. Не постоји ниједна реч, ниједан гест којима је Исус показао бунт или негодовање према политици Римске империје. Он једноставно није говорио о њој, нити било шта чинио против ње. Могло би се рећи да је према Римској империји просто био индиферентан. У сваком случају није припадао онима који су се бунили против ње.

А ко су заправо били истински политички бунтовници у његово време? То су, на простору на којем делује Исус, били национални борци јеврејског народа, жељни слободе и независности – нека врста мешавине бораца за слободу и прибављача материјалне користи. Но Исус се никада није никоме од њих придружио ниједним делом свога бића. Он је ходио кроз Свету земљу од Кане Галилејске до Витаније и говорио народу оне необично узвишене речи: „Блажени сиромашни духом … радујте се и веселите се“ (Мт 5), и чинио племенита дела, исцељивао болесне, опраштао грехе, ослобађао их од невоља. Али није био политички привржен ниједној странци.

С друге стране, помало парадоксално, он јесте био религијски бунтовник. Кршио је од давнина установљена религијска правила, чинио је доброчинства у суботу (у којој се није смело чинити ништа, па ни добро дело), тумачио је закон на свој начин. Једном речју, био је слободан од закона, штавише – био је изнад закона. На приговоре због тих преступа одговарао је бескомпромисно, остављајући приговараче у недоумици. При свему томе он је имао нешто чему се они нису могли супротставити. Имао је најмоћнији аргумент – чинио је само дела љубави. И тако га је из дана у дан било све теже победити. На крају се замерио банкарима и мењачима новца, поломивши столове – банкове испред храма, истовремено се посебно замеривши и свештенству храма, које на крају није нашло ефикаснији одговор на Исусова дјела него да га убију. Међутим, за такав (зло)чин била им је потребна сагласност политичара, тј. римског намесника. А он се понео (као што то обично бива када је у питању политичка моћ) опортунистички, тј. прилагодио се ситуацији, удовољио маси и сагласио се са пресудом првосвештеникâ Ане и Кајафе да се Исус разапне, иако, руку на срце, као што и сам Пилат рече, „није налазио никакве кривице на њему“.

А ко је сачињавао масу? Масу су сачињавали чувари верског закона, најревноснији националисти и религиозни фанатици. И ко је и како ту масу покренуо? Масу која је викала „распни га, распни“ највероватније су покренули они који су имали интерес (напред поменути службеници у храму и око храма). Они су објаснили окупљеној гомили да Исус каже да ће срушити храм и, што је најгоре, да он проповеда спасење свих народа и штавише царство које неће бити успостава владавине једино Израиља. Први се изгледа разочарао Јуда, а потом и разни други, већ поменути. А потом су на пречац организовани избори на којима су бирали између Исуса и Вараве. Варава је био један од оних бунтовника које је Рим затворио због оружане побуне и отуђивања материјалних добара. Варава је, дакле, био политички апсолутно крив, а притом чини се и криминалац (бараба). Међутим, као што рекосмо, Пилат, у својој недоследности, под притиском јако изражене воље већине, убија необично обичног Исуса, иако га је супруга тог јутра молила да не учествује у проливању крви тог праведника. Но он од свега само пере руке (познато Пилатово прање руку).

Исус, међутим, благословивши са крста своје убице, остаје до краја доследан и веран свакој својој речи показујући још једанпут да су једино дела љубави вечна. Он, као и на почетку, када је дошао међу нас праћен анђеоском песмом „слава на висини Богу и на земљи мир а међу људима добра воља“, одаје славу Богу и чини мир одобровољавајући људе да негују љубав међу собом. То га чини славним до данас и дародавцем божанске топлине нашим охладнелим срцима, као што је онда својим рођењем донео топлину у хладну пећину.

И на крају, нека нам Исус увек доноси топлину у срце, нарочито на Божић, јер он воли све и сада као и увек, грешнике и праведнике, оне у рудницима, болницама и затворима, све од истока до запада, и од севера до југа. Овог Божића требало би да га усрдно замолимо да нарочитом топлином посети срца деце у Сирији, ма које вере да су, јер та срца још увек дрхте од страха. Да, он ће то сигурно учинити! А ко је учинио да њихова срца стрепе од страха и хладноће? Сетимо се властодршца Ирода, који је, тражећи да убије Исуса, убио сву витлејемску децу до две године. Сетимо се свештеника, националних и верских фанатика и политичких актера оног времена који су убили Исуса. Данас када многи – вођени верским и националним фанатизмима и уз помоћ политичких актера који увек имају оправдање за све, јер из тога профитирају – перу руке од својих (не)дела, треба да се запитамо јесмо ли са Исусом који умире да бисмо ми живели или са онима који убијају да би они живели?

Ауторски текст Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија објављен у дневном листу „Данас“ на Божић 2017. године

Извор: Епархија захумско-херцеговачка, Данас

О. РАДОВАН БИГОВИЋ: ПИТАЊЕ ИДЕНТИТЕТА

О. РАДОВАН БИГОВИЋ: ПИТАЊЕ ИДЕНТИТЕТА

Одлучио сам се да кажем нешто ο овом проблему из хришћанске перспективе. Претпостављам да се то и очекује од једног свештеника. Идентитет Црне Горе или, боље речено два идентитета Црне Горе. У новијој историји постоји један, условно речено, њен верујући, хришћански идентитет у њеним различитим формама, и један други идентитет који можемо условно назвати неверујући, који траје већ више од педесет година. Овде се сви идентитети људског живота и постојања могу свести на ова два типа: историју Црне Горе, њену прошлост, њену културу, духовност. Тешко је разумети, готово је немогуће, без хришћанског идентитета. Ако би се он некако истргао онда је питање наравно шта би уопште од ње остало и шта би тај идентитет уопште био. Α колико знамо ο хришћанству и хришћанском идентитету, није згорега да се увек подсетимо шта заправо чини суштину тог идентитета и по чему се он разликује од модерних поимања људског идентитета и људског постојања уопште. Хришћани, као што знате, свој идентитет не граде на себи, не граде га на свом знању, не граде га на својим врлинама, на свом моралу, не граде га на свом изгледу, не граде га на свом богатству, на својој партији, не граде га на својој идеологији, већ управо граде свој идентитет на некоме ко је у односу на њих друго, на другоме, у овом случају на Христу. Већ две хиљаде година Богочовек Христос је тај који свим хришћанима даје идентитет, и самим тим хришћани, верујући људи свој идентитет граде у односу према другоме, према Богу у вертикали, и према другом човеку у хоризонтали. Хришћани зато никада не могу и не треба да апсолутизују себе и своје, јер ако човек гради идентитет на себи онда је, наравно, тај идентитет променљив. Он зависи од случаја до случаја, од човека до човека, од ситуације до ситуације, и онда није чудо да имамо људе који, поготову је у наше време врло популарно да се мењају идентитети из ових или оних разлога: естетских, политичких, привредних, криминалних. Све то дакле изискује неку промену идентитета. Људи који граде идентитет на себи све што постоји у стању су да подвргну том саможивом егу. Све што постоји треба да служи њима, а они никоме. Људи који граде идентитет само на себи су осиони, сурови, груби, људи, саможиве моиаде, самољубиви, нарцисоидни и, на жалост, у савременој историји тај тип идентитета веома често сусрећемо и препознајемо. Хришћански идентитет дакле подразумева да га градимо на другоме, да други даје идентитет. То значи да немамо баш претерано поверење у себе, већ управо у другога, а то поверење, и хришћанска вера јесте у суштини поверење. Дакле, да имамо бескрајно поверење у Бога и у другог човека. Зашто у друго човека? Зато што је човек икона Божија и немогуће је замислитч љубав према Богу и поверење у Бога без поверења и љубави према човеку. Људска личност је највећа вредност на овоме свету, и све друго што постоји треба да служи пуноћи, остварењу, реализацф људске личности. Личност не може да се жртвује ни за какве друге безличне идеале, или не би требало, али током историје много путг се жртвовало. Постоји једино једно смислено жртвовање које даје истинске плодове, то је дати свој живот из љубави према Богу и из љубави према ближњему, дакле из љубави према другом човеку. Поред вере која чини наш идентитет у овом значењу поверења, немогуће је имати поверење у другога ако га не волимо. Α oпет из животног искуства знамо да не можемо волети некога ако у њега немамо поверења. Отуда су вера, хришћанска љубав као дес тог идентитета неодвојиви. Готово да су синонимни појмови. И нешто што савремени човек одбацује, а то је жртва, жртвовање за другога, давање себе другоме, дељење са другим свега што имамо, укључујући и свога срца. Ми бисмо некако хтели веру али без хришћанских дела, без хришћанског садржаја, као неки својеврсни морализам. Но, иако жртва изазива неко подозрење код модерног човека, ако истински волимо и имамо поверења у другога, онда некако сасвим природно изгледа да томе или тим дајемо све оно што имамо. Ако некога волимо, осећамо потребу и да му дамо нешто, и то нам никада није тешко. Ако то радимо из дужности или што морамо, онда је то итекако тешко и изазива одбојност и револт у свему томе. Ја морам да кажем да и у овом новом времену, у 21 -ом веку, Црна Гора нема суштински избор нити ишта лепше и узвишеније већ управо да сачува овај идентитет или, можемо га превести на обичан језик, частан, честит живот, свету реч, те најдубље хришћанске идеале који су се опредметили, оваплотили у свеукупној духовној и културној историји Црне Горе. Управо као што градимо идентитет, не на себи него на Христу, онда тај идентитет има и свој континуитет. Наравно, свако поколење у категоријама свог начина мишљења изражава најдубље истине Јеванђеља, хришћанства и вере те отуда постоје разлике и различитост, али у суштини постоји нешто што спаја сва та поколења, а то је управо личност Богочовека Христа. И управо захваљујући вери и таквом идентитету наравно сви свети људи, и наши свети преци у суштини су наши савременици. То је будућност. И једино их можда и можемо схватити управо у том искуству вере. Сви смо ми забринути због онога што нам се догађа, али понекад размишљам шта би нам управо Господ рекао, а ми смо његови сведоци у овоме свету. Верујем да би то биле речи које је он често говорио својим ученицима кад су били уплашени: „Не бојте се!“. И поред свих искушења мислим да не треба да се бојимо, да се плашимо. Неће нико тако лако моћи да уништи идентитет Црне Горе који је вековима постојао. Из једног простог разлога: он се темељи управо Богу, на Христу као мерилу и путоказу сваког људског живота. Када би био утемељен на нама, њега одавно не би било више. И будите уверени, све оно што је наслоњено, укорењено на вечном, непролазном, истинитом, лепом, божанском, узвишеном, никакве силе овога света не могу га уништити. Добро ће ипак на крају тријумфовати!

ЕП. ГРИГОРИЈЕ: КОМУНИКАЦИЈА

ЕП. ГРИГОРИЈЕ: КОМУНИКАЦИЈА

Говорећи недавно у Цркви о Херувимској пјесми која гласи: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо и Животворној Тројици трисвету пјесму пјевамо, сваку сада животну бригу оставимо“ , поменуо сам једну ријеч која је, мислим, кључна за разумијевање овог стиха и онога шта он значи за наш живот. Та кључна ријеч у нашем црквеном језику јесте: БЛАГОДАТ, а када бисмо покушали да је преведемо на свакодневни језик, она би значила: милост. Покушаћу да она буде кључна у овом излагању. Хтио бих да кажем много тога за кратко вријеме, а то значи да неће све бити баш сасвим протумачено, него ће више бити дато у неким назнакама, смјерницама за размишљање.

Савремени свијет у коме живимо је у једном вртлогу, и мој је утисак да се помало налази у лавиринту. Управо као што и свако од нас – ако би хтио да буде искрен према самом себи – врло често, свјесно или несвјесно западне у лавиринт, у разне „егзистенцијалне перипетије“. И ми се сналазимо уз помоћ онога што нам је Бог дао и уз помоћ онога што смо сами настојали да изградимо у себи, на себи и око себе. Интелигенцијом, снагом, вољом, жељом, добром намјером, брзином, хитрином, мудрошћу, лукавством покушавамо да разријешимо свакодневне потешкоће, или оне перипетије које су мало дугорочније. Тако се понаша и савремени свијет. Без обзира на то што постоје планови, жеље, воље и многе теорије о разним завјерама – о томе шта раде Јевреји, шта раде Енглези, Нијемци, масони, муслимани, Руси итд. – свијет се најчешће налази у једној сопственој заврзлами, али врло често се понаша као оно куче које хвата сопствени реп, или змија која саму себе прождире.

Слично се понашамо и ми, појединачно и заједно. Живећи у некој заједници – од оне најконкретније, најмање, породичне, до неке шире заједнице – ми увијек западамо у многе перипетије. Главно питање и главна мука човјекова је: како из тога изаћи? И како једанпут да поставиш свој живот тако да он није увијек и изнова једна нова заврзлама, нова перипетија, нова агонија, нова борба? И тако најчешће кажемо да је живот борба, и да та борба никада неће престати. И ко год тако тврди, неће погријешити. Али кад већ помињемо борбу, Апостол Павле каже да само онај борац који се бори по правилима добија вијенац на крају, што значи да се мора борити по неким правилима. И друга ствар која је још болнија у томе је да, како Павле каже, многи трче али један побјеђује. Не побјеђују сви. Или, рецимо, ако читате у Јеванђељу како ће бити у онај дан, у онај час када дође Господ: биће два на њиви, један ће се узети, други ће остати; или: биће двије у воденици, једна ће се узети, друга ће остати. То значи да не добијају сви баш, априори, и да не успијевају сви.

Дакле, треба да поставимо питање: како изаћи; или: има ли излаза? Макар ја то знам као свештеник и као владика и као човјек који, на срећу или на несрећу, знам толико стотина људи и ниједног, ама баш ниједног човјека који нема или није имао, или неће можда имати озбиљне проблеме, боље рећи – озбиљну перипетију у животу. Наравно, свако питање које себи поставимо као хришћани извире из наше бриге за овај свијет и, прије свега и изнад свега, из наше бриге за наше спасење. Да бисмо нашли излаз из проблема, треба да нађемо узрок, главни извор тзв. „егзистенцијалних перипетија“. А ако би мене неко питао зашто човјек има проблем у 92% или 95% случајева, дошли бисмо до тога да људи имају проблем међу собом зато што не знају да комуницирају. Или, тачније речено, зато што погрешно комуницирају.

Ријеч комуникација долази од латинске ријечи: communion, која у ствари значи заједница, или на грчком то исто значи ријеч кинонија. Остварујући комуникацију, ми ступамо у заједницу. То је заправо начин постојања заједнице – преко односа, одношења према некоме, остваривањем везе – јер личност човјекова је, прије свега, комуникациона и релациона стварност. Овдје би требало да напоменемо да постоје разни начини комуницирања, дијалози (то је грчки појам и значи разговор, диа-логос, кроз логос) који не мора да су само језичког типа. Један дубоки савремени мислилац и теолог Н.Лудовикос каже да наша унутрашња комуникација, унутрашњи дијалог са другима и са свијетом око нас, треба у нашим ријечима да нађе надградњу. Јер, каже он, уколико наше ријечи нису надградња наше унутрашње комуникације, у том случају је можда боље и да их не изговарамо.

На основу тога сам примијетио да веома велики број људи уопште нема лошу унутрашњу комуникацију са неким, нема проблематично настројење, али има проблем са оном спољашњом, у ријечима. Па кад почне погрешно да изговара ријечи, онда проузрокује реакцију код оног другог која је такође неформулисана и нејасна, и долази до поремећаја и оне унутрашње комуникације. (Недавно сам разговарао са неким човјеком, и на све што је говорио, питао сам: „Бога ти, шта ти ти рече?“ А, он вели: „Ниси ме добро разумио.“ -„Ја сам“, рекох, „разумио оно што си ти рекао, али шта си ти мислио, ја стварно не знам!“ Имао је проблем да изрази то што је хтио да каже, нарочито кад се ја нисам сложио са оним што је рекао.) А то је прије свега зато што човјек често не може да направи личну комуникацију са својом унутрашњошћу, има поремећен унутрашњи дијалог са самим собом.

Врло је занимљива прича о старцу који је говорио општи увод за псалме које читамо увече и ујутру: „Придите поклонимсја Цареви нашему Богу“. Када су му неки рекли: „Па како ти то говориш када си сам?“ – јер он каже: „Придите“, „Ходите“ у множини – он је одговорио: „Па, ја то говорим мојим осјећањима, моме уму, срцу, мојој вољи, мом тијелу – они сви треба да приду да се поклонимо.“ То је већ један веома велики сабор. Већ ту, у себи, треба направити једну велику саборност, треба се сабрати. По ријечима оца Георгија Флоровског, прибрана и самостална молитва увијек је добра, нарочито као увод у ону најважнију – заједничку молитву. А из тога можемо да научимо да је наш дијалог са другима најбоље започети ако смо претходно направили дијалог сами са собом. И ако ми имамо добар однос у свом бићу, наше ријечи ће бити „надградња“ онога што изнутра осјећамо. Тада и тако ћемо дејствовати, дјеловати као сабрани људи који, прије свега, знају шта говоре, и који онда знају и да одговоре, одбране оно што су говорили.

Ријеч је, у ствари, једно везивно ткиво, најосновнији везивни елемент међу људима, јер она прави заједницу, или разрушава заједницу. Зато је Господ безброј пута рекао како је важна ријеч. Нажалост, морамо признати да врло често и пречесто онај човјек који разговара са нама уопште не зна шта је рекао прије само једног минута, и да уопште не може да прати свој језик. Па када му кажете: Ти си то рекао, он каже: Нисам то рекао! Можете, нажалсот, већ сутра да провјерите ово о чему вам говорим. На примјер, посљедњих дана размишљам интензивно о томе у чему је проблем када је у питању наш народ и савремени свијет у коме живимо, и дошао сам до закључка да је проблем управо у комуникацији. Када будете причали са неким Србином, он ће имати озбиљан проблем – саму своју мисао која ће му бјежати и изневјеравати га свако мало. То ће бити јако тешко за вођење дијалога, јер он, у ствари, нема никакав став. Главна карактеристика његовог односа и говора биће та да увијек негира сам себе. Зато што он не наступа као: да! или као: не! – односно, као неко ко зна шта хоће, и зна шта јесте, и зна шта говори.

Ово је покушај објашњења зашто се ми у овом животу толико запетљавамо, не само на психолошком плану, него и на плану односа, комуникације, дијалога једних са другима. Дијалог је за нас најважнији, без дијалога не постојимо јер је он питање наше егзистенције, извор живота. Ми се олако односимо према томе јер смо заборавили његову важност. Из тога извире оно што је још теже: водећи дијалог на површан начин, ми, у ствари, потцјењујемо онога који стоји у односу на нас, који је пред лицем нашим. У том случају, није могуће направити комуникацију, а када није могуће направити комуникацију, није могуће направити ни „комунију“, заједницу. Ако немамо заједнице – нема живота, ако нема живота и заједнице, нема љубави; а ако нема љубави – нема среће. И зато су људи несрећни. А због тога што су несрећни, онда даље имамо психолошке посљедице: несрећан човјек има грчевиту потребу да из тога изађе. Међутим, ако не ради ништа на плану сабирања себе, поштовања другога, мирења са самим собом, слушања и уважавања другога, прихватања онога што је добро и не прихватања онога што није добро – онда он буквално производи даљњу несрећу. И несрећа се шири.

Али, ко то има праву ријеч и прави однос према другоме? Ко је тај који може да остави сваку животну бригу и да слично Херувимима и Серафимима – служи? Ко је тај, и какав треба да је тај каквим Господ свакога од нас хоће да види кад улазимо у заједницу са Њим и у заједницу једни са другима? Ту долазимо до онога што је најважније: тај човјек је благодатни човјек, облагодаћени човјек, који је успоставио, прије свега, комуникацију са Живим Богом. Тај човјек је духоносац, богоносац. И зато ће рећи веома цијењени, познати Светитељ 19. вијека, Свети Серафим Саровски: да је циљ хришћанског живота стећи Духа Светога. А стећи Духа Светога значи управо то: да имаш благодат и да си способан да живиш у заједници са Богом и у заједници са другим људима. Без обзира што они, људи, нису сви за то способни.

Међутим, ми смо у стању трагања, идења, и увијек изнова помало новог покушаја. Нисмо увијек у стању чежње за измирењем, помирењем, смирењем, у стању трагања за способношћу да будемо дио заједнице, њен конститутивни елемент, и чежње да се та заједница радује нама као личности која јој припада. Зато је важно, прије свега, имати добру намјеру, имати добру жељу. Али је исто тако важно имати и добар циљ, а циљ који треба поставити је стицање Духа Светога. Но то још увијек није све. Јер главно питање је: зашто је важна Црква, зашто не може без Цркве? Зато што Црква, Невјеста Христова, и Дух Свети непрестано говоре: „Дођи Господе!“, „Маран ата!“ А шта, у ствари, значи та ријеч: „Дођи Господе?“ То је призив Божанске благодати, ми у Цркви призивамо благодат заједно са Духом Светим који нас је и довео у Цркву. И ту сад настаје једна готово – непојмљивост. Онај који нас је довео, који нас конституише као духовна бића, као бића чезнутљива за Живим Богом, он сада, одједном, заједно са нама моли да дође Господ и да све буде Царство Божије.

Зашто је то тако, и зашто је, по мом мишљењу, много важно да то схватимо? Зато што се ту догађа – ако могу да објасним на онај најпростији начин, народни – да се ми толико запетљамо у овом свијету, да у онај тренутак кад кажемо: „Боже помози“, или: „Господе спаси ме“, или: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“ – ми се тад отварамо за Бога. Кад жеља да успоставимо комуникацију са Богом заживи у нама, Бог се усељава у нас. Постаје један од нас, дио нас, наше“ја“, и ми постајемо једно са Њим. Дух Свети заједно са нама дејствује на нашем спасењу и то је сама милост Божија. То је благодат. Зашто је то тако? Па, зато што ми без тога не знамо! Зато што ми без тога не можемо, зато што смо ми без тога неспособни. Док смо били сами, толико смо се запетљали да нема другог сем да кажемо: Боже помози!

Постоје и људи који не кажу: Спаси ме, Господе. Али, не дај вам Боже да осјетите ту немоћ људске природе, ту једну неописиву немоћ која нема снаге да се обрати Господу Саваоту. Свијет у коме живимо је у проблему само зато што неће да каже: „Боже помози!“ И само зато што хоће да каже: „Ја ћу ово да средим“, „Ми ово сређујемо“. Па имате овај или онај поредак, „нови свјетски поредак“, „стари свјетски поредак“, па „европски поредак“, „јапански“, „кинески“, „амерички“, и што каже Његош: „Нико миран, нико спокојан, нико срећан а нико довољан.“ То је буквално дефиниција човјека без благодати. Нема теоретске шансе да буде човјек без благодати миран и спокојан и довољан.

Најједноставнијим језиком речено – не можемо ништа без Бога. Али не зато што је Бог то тако намјестио, него зато што је у наше биће уткано то да живимо у заједници. Божије бићетворне силе су дејствовале при нашем стварању, и ти не можеш да живиш у заједници зато што си (ако си!) искључио Бога Који је буквално Логос свега створенога и Логос самог тебе. Као кад би човјек хтио да буде усправан, а да нема кичму. А и то је пребаналан примјер. Не говорим то зато што сам владика, па хоћу да идете у Цркву, или зато што сам неко ко треба да вас научи како да живите у заједници да би вам било фино. Говорим вам то, прије свега, због тога што је то буквално задатак, назначење човјеково. Живећи у овом животу, као и сви ви, врло често и пречесто на моју велику жалост сам био у животним перипетијама. И ријешио сам перипетије онолико пута колико пута сам рекао: „Боже, помози“. Свјесно или несвјесно.

Свети Оци говоре да се треба молити непрестано, да треба стално бити у богомислију. Ових дана сам размишљао о томе и са неким људима размјењивао те своје мисли, схватајући једну невјероватну чињеницу: ако имаш некога кога много, много, много волиш, ти са њим имаш увијек непрестану комуникацију. Чак и када ти се чини да уопште не мислиш о њему. А шта је главна карактеристика те „добре комуникације“, комуникације неоптерећене? То да је она врло једноставна. Чини ми се да сам дошао до тога не зато што сам схватио да ја имам такву комуникацију, него ми се учинило да Бог има такву комуникацију са нама, са сваким од нас. Он је непрестано ту, само је ствар у томе да ли ћемо ми да се прикључимо или да се искључимо из комуникације с Њим. Он је непрестано ту са Својом милошћу, са Својом благодаћу, у Цркви и као Црква. Зато је Црква важна: јер је то мјесто гдје можеш да се „конектујеш“, ако хоћете да тако кажемо, она је“провјадер“. И онда можеш да комуницираш с Њим и са другима, јер хришћани су сви умрежени у једно Тијело, у један организам.

Комуникација са другима и са Живим Богом је услов, предуслов, посљедица и чињеница без које не може да постоји заједница. Знамо сви да заједница не може да постоји без љубави, а да нам је, опет, љубав не само дата него и задата категорија. Према томе, заједница нам је дата као задатак. Свијест о томе много помаже и на том најобичнијем животном плану. У животу у кући, са супругом, са дјецом, са браћом, са сестрама, изграђивање тог чула којим ослушкујемо шта унутра осјећа наш ближњи и ми сами, доприноси очувању мира и љубави. Кад осјећамо да некога волимо, зашто се онда са њим свађамо?! Врло често ћемо рећи – зато што се волимо зато се и свађамо. Не, ми се свађамо зато што не знамо да се волимо и зато што смо неспособни да ту унутрашњу комуникацију, која би требало да је испуњена љубављу, надградимо, спасимо и сачувамо. Чини нам се да је љубав исувише мирна и уљуљкана, а свађа динамична. Човјек хоће жив однос, зато често мучи онога кога воли и прави му рану. Али љубав може бити – и она то и јесте – жива, динамична, изграђивалачка. А свађа је у највећем броју случајева рушилачка.

Међутим, много је тешко комуницирати без благодати у било којој животној ситуацији. И у најпозитивнијој комуникацији, и са рођеном мајком, ако нема благодати – посвађаћеш се. Сем ако неко није формалиста, па због лијепог понашања не реагује. Лијепо понашање много помаже, али је немогуће лажно се лијепо понашати. Немогуће је да ти из уста излазе лијепе ријечи, а да си унутра лоше настројен и да то други не види. Таква комуникација је немогућа. Чак и ако је могућа, то је само код изузетно наивних људи. Прије него што проговоримо са неким, већ је давно почела комуникација између нас. И комуникација траје, и може да траје у односу на некога, а да се деси да никада у животу са њим не проговориш. Наравно, сви имате таква искуства, и можете чак и да се посвађате, и завадите и замрзите некога, а да уопште никада нисте разговарали. И исто тако можеш да заволиш и да комуницираш и да све буде добро, а да никада ништа ниси морао да објашњаваш, нити да изговараш било шта.

Без благодати човјек може да говори, а да његове ријечи ништа не значе. Монашки учитељи Цркве уче да је велико зло празнословље. Али није празнословље кад неко прича много, него је празнословље то да прича о нечему што нема везе ни са чим. Прије свега, нема везе са њим самим и са оним са ким прича, и онда само празно-слови, говори без садржаја, тако да се то ни на шта не односи. Што би рекли људи – „лупа“, тј. празну јеку ријечи производи. Али ако бисмо заиста на то обратили пажњу на нашу међусобну комуникацију, видјели бисмо како је много тешко јасно, садржајно, у љубави а не по навици произношења ријечи разговарати. Кад је тако тешко и са најближима градити комуникацију и однос, замислите тек како је кад неко на нас атакује непријатељски. Шта каже Свето Писмо како тад да говориш? -„Не брините, Дух Свети ће вас научити.“ Чиме да говориш тада? Благодаћу. А не да одговараш из своје главе, својом мишљу, из своје злобе, из своје слабости, из своје немоћи. Било да је позитиван однос, било да је негативан, потребна је благодат

Живимо у свијету који тражи благодат и Црква би у том свијету требало да свједочи једино то да постоји благодат, и да указује на пут којим се она задобија. Задобијају је подвижници, то знамо, али шта би то требало да буде подвиг нашег живота? Управо успостављање заједнице. То је назначење, задатак човјеков. А шта то савремени свијет пројављује данас? Па све супротно од тога. Прије свега, пројављује једну необично велику немоћ пред било каквом заједницом, и то пред оном најприроднијом заједницом између мужа и жене – брачном. Због тога што нисмо способни да правимо нормалну заједницу, препоручују нам се ненормални видови заједнице. И уколико сте против ненормалног вида заједнице, ви сте ненормални. То је потпуно извитоперење овога свијета, зато би свједочанство Цркве требало да буде то да постоје благодат и милост Божија која нас води и изводи из зачараног круга. Ако нећете да признате да сте у невољи, да сте у зачараном кругу, ви ћете инсистирати да увијек постоји неко рјешење и само ћете продубљивати проблем. Као кад бисте били са трактором у неком блату, а инсистирали да се извучете сами; умјесто да позовете, кажете – „имам проблем“, неко дође и помогне вам да се извучете. Таква је ствар и са благодаћу.

Наравно, ми нисмо сваког дана и сваког часа у таквој невољи. Врло често неколико дана, и неколико мјесеци прође у некаквом спокоју и животној уређености и ми кажемо: Шта ће ми Бог? Да бисмо непрестано били са Богом, важно је да успоставимо заједницу љубави у којој смо ми са Њим и када не причамо о Њему, и када се не молимо Њему, и када, једноставно, радимо нешто сасвим друго, када зидамо зид, играмо фудбал и сл. Он је ту и ми заједно са Њим, а тако и онај други наш са којим живимо и поред кога живимо. Интересантно је у животној стварности што кад са неким оствариш заједницу по Богу, озбиљну, истиниту, и када га оставиш и одеш од њега или он од тебе, он је увијек ту присутан, само ако хоћеш мало да пазиш, мало да ослушнеш и погледаш. Видјећеш да је он увијек ту и да не можеш да га заборавиш. То је моћ комуникације која је једном успостављена и дотакнута струјом благодати. Зато је много важно и преважно да пазимо, прије свега, на комуникацију срца, духа, душе, осјећања, а онда и ријечи. Јер ако је ова прва добра, а ријечи погрешне, и оне ће се исправити, доћи ће на своје.

Треба да буде много бриге и око онога чиме све почиње и завршава се – то је циљ комуникације. Он почиње добром намјером. А шта је то добра намјера? Добра намјера је у томе да када успоставимо заједницу са неким, не успостављамо је формално, лажно, тек тако, него тако да она никада не престане. Нема играња с тим. То је један од озбиљних разлога зашто, на примјер, није добро да се људи разводе – јер је немогуће развести се. „Де јуре“ јесте могуће, али „де факто“ је немогуће. Све се у бићима тих људи помијешало, ћелије су се чак помијешале. Ако си ушао у заједницу и хоћеш послије да је прекинеш, то значи да си у почетку био неискрен. Искрено би било да си ушао у заједницу тако да ни по коју цијену нећеш да се прекине. Циљ праве заједнице је то – да буде вјечна, непрекинута. Наравно, неко ће рећи – они ме туку, лажу, краду, отимају ми, морам да прекинем заједницу. То су стварно проблеми са којима се сусрећемо, али то је прије свега девијација комуникација и јавља се као посљедица а не узрок онога што је на почетку требало да буде. Ако узмемо у обзир те двије ствари: шта нам је циљ у животу и шта нам је почетак тог циља, почетак хођења путем, видјећемо да је заједница једна много озбиљна ствар.

Тако је и са почетком хришћанског живота – крштењем. А крштење је, у ствари, пар еxцелленце израз намјере, воље, хтијења за животом у заједници увијек, заувијек. То је твој завјет са Богом. Падаћеш, устајаћеш, испадаћеш, али ти си на крштењу рекао да хоћеш да то буде вјечно. И ти ћеш увијек моћи да се вратиш назад, и ако скренеш, имаћеш за шта да се ухватиш послије. Почетак сваке заједнице је дијалог, и крштење је (ако пажљиво пратите структуру самог обреда, видјећете то) један дијалог онога ко се крштава са заједницом у коју се крштава и са Богом у Кога се крштава. Невјероватно је како све почиње, све стоји и све се креће ка том дијалогу и кроз тај дијалог, и како је он важан. Да би била добра комуникација, треба нам благодат да бисмо комуницирали. Томе сам се увјерио у свом животу. Ослониш ли се да те Дух Божији учи – ти говориш, ма можда и немаш ријечи, али оне имају дејство. Ослониш ли се на своју интелигенцију, искључиш ли Духа Божијега – можеш да западнеш у разна чуда, а да ти никад не буде јасно: шта се то овдје дешава, како то не разумијем?

Много је важно и потребно да ми хришћани између себе покажемо прави дијалог. Не лицемјерно, не лажно, не кобајаги, него стварно. Ту је битан и моменат ауторитета – да увијек знаш у односу на кога стојиш, са ким комуницираш. А главни ауторитет за хришћане у сваком другом човјеку је управо то што је он хришћанин, и што је крштењем постао заједничар са Живим Богом. Кад смо у односу са оним који није хришћанин, њему ауторитет даје то што је икона Божија. Никад и никако и нипошто не бисмо смјели да у комуникацији са ниподаштавањем поступамо према том другом, као што се врло често дешава. Има људи и жена који у тој немоћи за комуникацијом изаберу један врло чудан пут – не могу да се договоре, свађају се, и једно одлучи да ћути. И то може бити неки пут, ако изађе на добар циљ, и ако уопште има добро за циљ. Ако је циљ само да буде мир, а да комуникација трпи, онда је то врло опасан и погрешан пут. Друга крајност су пак људи који стално инсистирају – „дај да то расправимо“, што је такође погрешно. Губећи достојанство у комуникацији, у дијалогу једних са другима, ми разарамо заједницу, а у оној крајњој инстанци – разарамо Цркву.

Благодат не само да је потребна за комуникацију која је тако важна, него нам треба благодат за све. Она долази тамо гдје ми направимо простора, и када настојимо да буде међу нама. А када она постане кохезиони фактор, везивни елемент, повезује нас на један потпуно диван начин.

Преузето са : www.eparhija-zahumskohercegovacka.com

О ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ТАЈНАМА

Шта за духовни живот хришћана значи Свето Причешће јасно је из речи самога Господа: „Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће заувек… Ако не једете тело Сина Човечијегa и пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије моју крв, има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће“ (Јн 6, 51, 53-55). Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Св. Литургију, и на ђаконов позив – „Са страхом Божијим и вером приступите!“ сви су у реду прилазили и причешћивали се.

Они су при том потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у Св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. /…/ Онај који би ипак пао у грех, одмах се дизао, Исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Св. Причешће. /…/

На питање „којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују или онима који то чине често“, Св. Јован Златоусти одговара: „Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви – ни једанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке“.

/../

Свети Исак Сиријски вели: „Ако ти имаш шта на брата, или брат на тебе, помири се. Ако то не учиниш, све што будеш приносио Богу неће бити примљено (Мк. 11, 25; Мт. 5, 23, 24). Ако ли испуниш ову заповест Господа, тад му се с поуздањем моли говорећи: Опрости ми, Господе, моје дугове као што сам и ја опростио брату своме испунивши Твоју заповест. И Човекољубац ће ти рећи као одговор: Ако си ти оставио, оставио сам и Ја, ако си ти опростио, опраштам и Ја твој дугове“. Непраштање ближњему несумњиво доказује недостатак љубави, по речи Светог Јована Златоустог, што такође подвлачи и Свети Марко Подвижник: „Доказ искрене љубави јесте опраштање увреде. Тако је љубио свет и Господ“. /…/ Треба, дакле, учинити све што се може да гнев не прерасте у мржњу.

Може ли верник јести мрсну храну у дан када се причешћује

Није храна, сама по себи, оно што нас чини достојним или недостојним Светог Причешћа, нити да нам мрсна храна може бити „на суд или осуду“ ако је узимамо у мрсан дан у који смо се причестили, нити пак да заслужујемо „исцељење душе и тела“ ако тог дана једемо посно. Друга је ствар ако мрсимо уз пост. Ни тада мрсна храна, разуме се, није грешна, погана по себи, него ми чинимо грех што преступамо заповест Божију о посту. Зато можемо мирне савести мрсити на празник Велике Госпојине или на Петровдан кад ови празници падну у мрсан седмични дан, иако смо се тога дана причестили, као што чине и свештеници и монаси у те дане после Причешћа. Исто тако, ако смо за време мрса, по упутству духовника, постили три-четири, или седам дана, пред Причешће, ако је мрсан дан, слободно можемо мрсити. Ако ли Велика Госпојина и Петровдан падну у среду и петак, или се причестили или не причестили, тога дана ћемо држати ублажени пост на уљу и риби. /…/ У мрсне дане није забрањно да се једе посна храна, док је у посне забрањена мрсна. Тако и онај који би из страха да не претера у храни, на дан Причешћа, у мрсан дан, постио, не би учинио грех. Али то ипак треба да учини по благослову и руководству духовника.

Ако би било разлога да верник изузетно пости у те дане, кад се иначе не пости, могао би то учинити само по благослову и руководству духовника. Предузме ли то по својој вољи, у опасности је да његов пост буде фарисејски, те да осуђује оне који тако не чине, и да упути Богу молитву гордости: Боже, хвала ти што нисам као други људи, који не посте ни кад треба, кад је прописано, а ја, ето видиш, постим и кад није прописано.

То је став Православне Цркве, њега се треба држати, па бити ван опасности да ћемо прекршити пост, или склизнути у фарисејску сујету.

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој.

За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая Святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму.

И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата свети Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Хрисотвој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Слово љубве

Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше,
неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља брзо прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким таласима брујање:
и земаљске дароносе
од мирисних цветова, и травносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?

Ово све, ипак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
И није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.

Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
„Изиђимо у поље“.

Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.

Љубав Давид лепо украшава,
рекавши: „Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске“.

Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
„Духа Светога Божјега не растужујте,
Којим се запечатисте
јавно у крштењу“.

Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: „Горе Гелвујске,
да не сиђе на вас ни дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана“!
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.

Ветрови да се с рекама сукобе,
и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
ћивота ради Јордан.

Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН.

СВ. ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА

Наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену 3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо – Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пред три године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, Ивањици, Стекеровцима код Гламоча, Томини код Санског Моста… Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка – света царица Јелена у четвртом веку. Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу – граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.

По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњењеХристовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, Свети равноапостолни Цар живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.