fbpx

Житије Светог краља Олава (Улава) Норвешког

Житије Светог краља Олава (Улава) Норвешког

Свети краљ Олав (Харалдсон) Норвешки рођен је 995. године у породици малог краља од Вестфолда – Харалда Гренландера и мајке Осте Гудбрансдатир – и био је праунук првог норвешког краља Харалда Риђокосог (Лепокосог), првог ујединитеља Норвешке.

По неким историјским подацима већ од дванаесте године узео је учешћа у викиншким освајачким и пљачкашким походима на остале делове Европе (Шведску и Данску), у којима је стекао прва ратничка искуства. Прекретница у животу Светог била је битка код Кантерберија (Енглеска), 1011-1012. године, у којој су викинзи провалили у храм и за време Литургије побили монахе који су се налазили на богослужењу.

У храму је био и Свети владика Алтег (Ælfheah, 954-1012; Филлипс А. свящ. Святой Альфедж Кентерберийский, мученик и патриот. Електронска верзија на руском језику: http://www.pravoslavie.ru/put/29344.htm), исти онај архијереј који је извршио свето миропомазање Олава Тригвасона (а који је био један од чланова делегације коју је Свети кнез Владимир Руски послао у Константинопољ пре крштења Русије).

Владику су касније викинзи убили, претходно тражећи од њега да откупи себе, што је он одбијао. Учешће у нападу на Кантербери и индиректно учешће у смрти Светог Алтега је нека врста прекретнице у судбини Светог Олава Харалдсона.

Свето крштење Олав Харалдсон, по историјским подацима, примио је у Руену (Француска), највероватније 1013. године, а помиње се у Делима војводе од Нормандије: Призван од архиепископа Роберта Свети Олав окренуо се од обожавања старих богова да би пришао радости хришћанске вере. Многи од његових људи урадили су исто. Примио је веру у Христа, очишћен је крштењем и миропомазањем од стране Архиепископа. Испуњен радошћу и примљеном благодаћу, вратио се у своју земљу. (The Gesta Normannorum Ducum of William Jumieges. Ed.by E.Van Houts. Vol II. Books V-VIII. Oxford. 1995. С. 26.27.)

Године 1024. на сабору у Мостеру (Мостерхамн је данас део Бомло комуне у округу Хордаланд, Западна Норвешка), после неколико година мисионарског рада хришћанство је проглашено једином дозвољеном религијом. Норвешка постаје хришћанска земља. Више од 12 година Олав Харалдсон се трудио, проповедајући свето Јеванђеље.

За свега неколико година мирне владавине Свети Олав је заиста успео да уједини Норвешку у једну државу. Створен је јединствен систем државне власти, хришћанство постаје једина званично дозвољена религија у земљи, а хришћанска Црква добија неопходну за њен развој организациону структуру са правним оквиром, која пружа финансијску потпору епископима и свештенству. Води се тежак и немилосрдан рат са разним прекршиоцима закона, пре свега са лоповима, пљачкашима и разбојницима. Уводи се прво у Норвешкој законодавство за целу државу – Олавов закон. На основу усвојеног закона успешно се води борба против паганских обичаја што доприноси брзом духовном и друштвено-економском процвату Норвешке.

Свети Олав је после неколико година мирне владавине постигао невероватан успех. Али из разних разлога, ситуација се драматично променила и Свети Олав је морао да напусти земљу. Према летопису Фиренција из Вустера Кнут, краљ Енглеске и Данске, дознао је да Норвежани не поштују свога краља Олава због мекоће и једноставности, праведности и побожности. Затим је послао велику количину злата и сребра некима од њих, искрено их молећи да одбаце и свргну Олава и, подчинивши му се, да га прихвате као свог краља. Они су радо прихватили његов мито и саставили повратну поруку Кнуту да су спремни да га прихвате, кад год он одлучи да дође. (The chronicle of Florence of Worcester. London. 1854. 136. електронска верзија: http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=24291172)

Када je Олав сазнао о овим намерама, схватио је да је бесмислено да се бори против свих. Победити спољног непријатеља, немајући подршку у земљи, било је немогуће. После неколико неуспелих битака Олав је одлучио да напусти земљу у којој је његово присуство било непожељно.
Свети Олав је прво одлази у Шведску, а одатле у Русију, где је живела сестра његове супруге (Астрид Улофсдотер), Ингигерд, кћерка краља Шведске, која је постала жена Светог благоверног кнеза Јарослава Мудрог. Олав је веома топло примљен од стране Великог кнеза и кнегиње, са којим га је везивало велико пријатељство, и задржао се у Русији скоро годину дана. Значај овог периода је пре свега у значају за његово унутрашње узрастање. У познатим викиншким сагама, Снори Стурласон (Snnore Sturlason, 1178/79-1241 – писац чувених Сага о норвешким краљевима – Snnores kongesagaer) даје опис који се сматра психолошки веома верним: Кажу да је краљ Олав био побожан и богобојажљив целог свог живота. Али када је видео да губио власт, а његови непријатељи постају све моћнији, он је све своје мисли управио ка Богу. (Стурлусон Снорри. Круг Земной. М. 1980. С. 335-336.)

Снори говори у прилог чињеници да је Свети Олав мање мислио о власти, о могућности враћања на норвешки престо, већ је размишљао о вишњем, о поклоничким путовањима, све више и више удубљујући се у молитву. И каснија истраживања потврђују Сноријеве исказе. Свети Олав је испрва одлучио да одустане од идеје о повратку у Норвешку и желео да иде на ходочашће у Свету земљу, а затим да се повуче да би провео свој живот у молитви. Време које је провео у Русији, период физичке неактивности и његовог природног религиозног расположења које се само продубило, дало му је прилику да истражи дубље истински дух хришћанске вере. (Willson B.T. History of the Church and State in Norway. Westminster. 1903. С. 83.)

У Русији, у време својих сумњи и колебања о потреби да се врати, Свети Олав је уснио сан у коме му је његов славни предак Олав Тригвасон рекао: Ти се мучиш и не знаш шта да радиш? Ја сам изненађен да никако не можеш да донесеш одлуку, и такође, да си хтео да се одрекнеш титуле краља која ти је дата од Бога… Боље је да се вратиш својој владавини коју си добио у наслеђе. Ти си дуго тамо управљао уз Божју помоћ. Слава краља је у томе да победи своје непријатеље, и славна је за његову смрт – пасти са својим људима у борби. Или ти сумњаш да ћеш се борити за праведну ствар? Не треба да се завараваш. Зато можеш храбро да се вратиш у своју земљу, и Бог ће ти дати знак, да је она – твоја својина. (Стурлусон Снорри. Круг Земной. М. 1980. С. 341.)

Коначна битка се одиграла 29. јула (11. августа по новом календару), 1030. године у месту Стиклестад, у близини Трондхејма. Невероватно је како у овом последњем периоду живота Свети Олав покушава да буде у складу са духом Јеванђеља. Описијући саму битку Снори каже: У раним јутарњим сатима Олавова војска се исповедила и причестила. Говори се да је у то време краљ дао прилог да се после битке узносе молитве за његове непријатеље убијене у борби. (Willson B.T. History of the Church and State in Norway. Westminster. 1903. С. 87.)

Краљ је уверен у исправност свог циља, и каже:

Што се тиче оних који ће бити са нама и умрети у овој борби, сви ћемо бити спасени.

(Стурлусон Снорри. Круг Земной. М. 1980. С. 352.)

Затим, Свети Олав проводи скоро сву ноћ у молитви. Само неколико сати пре борбе, у очекивању противничких трупа, Олав је задремао и уснуо сан који му је предвиђао брзу пропаст: вазнео се на небо степеницама и дошао до последњег степеника.

Битка је почела ујутру и наставила се до поднева. Свети Олав, борећи се против бројнијег и надмоћнијег непријатеља, био је рањен неколико пута, али је наставио да се бори и да се моли за своје непријатеље. Торир Пас нанео је Светом Олаву смртносну рану. Након битке и повлачења обе војске, тело Светог сахрањено је тајно.

Прошло је тачно годину дана и тело покојног краља је на чудесан начин нађено читаво. Након проналажења Олавовог тела почела су да се дешавају чуда. 3. августа 1031. године владика Гримкел уз сагласност свег народа прогласио је краља Олава светим. Јављања чуда су разлог да су се његови бивши непријатељи покајали и признали Олава светим. И главни убица Светог – Торир Пас – исцељен је још током битке.

Снори каже да се Торир Пас, који је нанео смртну рану Олаву, први пут суочио са почетком необичних догађаја који су уследили после смрти краља: Торир Пас отишао је ка телу краља Олава и узео га како доликује. Ставио је тело краља на земљу, исправио га и покрио. Он је касније рекао да, када је обрисао крв са краљевог лица, било је прелепо и да је био румен у образима као да спава, али блеђи него током живота. Краљева крв пала је на Торирову шаку, на место где је имао рану, и није било потребе да је превије, тако брзо је зацелила. Торир је сам говорио о овом чуду, када је светост краља Олава постала јасна свима. Торир је био први од племића у војсци краљевих непријатеља који је признао светост краља. (Стурлусон Снорри. Круг Земной. М. 1980. 364.)

Овај доказ, како примећује један од истраживача, сам по себи је веома изузетан, јер долази од човека који је био чврст противник Светог Олава (заправо је убио Олава), тако да су сви његови инстинкти и лични интереси морали да буду усмерени у супротном смеру. (Langslet L.R. Olav den Hellige. Oslo. 1998. 90.)

Тело Светог Олава је положено у храму у Трондхејму, који је постао место бројних ходочашћа од XI до XV века. О чудима која су се догодила на гробу Светог Олава: небеској звоњави звона, безброј људи који су се излечили захваљујући првим чудима, говори се у песми скаљда Торарина Славослова (скаљд или скалд је особа која се у средњем веку бавила писањем химни за потребе краљева и властеле у Скандинавији, химнограф, поета и летописац). Њен настанак треба одредити првим годинама након смрти Светог Олава. Ево неколико стихова овог дела – једног од најстаријих и највреднијих доказа светости краља Олава (Стурлусон Снорри. Круг Земной. М. 1980. С. 374.):

Као да је жив
Тамо лежи он
Тело је свето,
Вођа просветитељ…
И само по себи
Са неба
Чује се звон
Многогласни…
Олав за живота
Душу је спасао
Своју, безгрешну
Људи ишту исцељења…
Тамо, где свети
Вођа почива,
Свако слеп
И нем
Тамо ће прогледати
И говор наћи…

Докази о чудима садрже се у најранијим и поузданим причама о животу Светитеља – стиховима скаљда. Из свих различитих извора, који говоре о животу Светог Олава, истраживачи су избројали 66 чуда и чудесних догађаја. (Lund K. Katalog over sankt Olavs mirakler. Magisteravhandling. Oslo. 1994.) Помињања о неким чудима садржана су у неколико извора, друга чуда, с друге стране, помињу се само у једном од тих извора. Ево неких од тих чуда:

• исцелење жене болесне од епилепсије,
• престанак пожара у Новгороду,
• обраћење грешног човека, његово покајање и исцељење у дан прослављања Светог Олава у Нидаросу,
• чудесно проналажење изгубљеног дечака,
• три исцељења у Нидаросу,
• исцељење девојке која је ослепела као дете услед несрећног случаја,
• исцељење трговца који је сломио ногу,
• спасење брода за време олује,
• чудесна помоћ за два дечака који су се нашли у невољи на реци,
• исцељење немог човека,
• исцељење сељачког сина из Трондхејма током празника Светог Олава,
• чудесно спасавање сељака и његове имовине током пожара у Согни,
• исцељење парализованог глувонемог човека,
• исцељење слепе жене,
• спасавање рибара у невољи због непогоде,
• чудесна помоћ сељаку у невољи који у част тога поклања бика цркви у Трондхајму,
• исцељење седам година погрбљене жене…

Поштовање Светог Олава је постало опште. Дан његовог прослављања добио је посебно име – Олсок/Улсок (Olsok) – стекао значај националног празника и трајао је неколико дана. Током прославе Светог Олава људи из свих крајева Норвешке су ишли у Нидарос, где је био смештен катедрални храм посвећен Светом Олаву. Неки су прелазили стотине километара да би одали пошту Светом краљу. Ноћ уочи празника људи су проводили у молитви. На дан празника Светог Олава, 29. јула/11. августа, савршавала се Литургија и литија. Прослава је имала два главна дана (поред 29. јула/11. августа и 3/16. август, када се прославља обретење моштију Светог), у којима се спомен на Светог Олава прослављао веома свечано.

Започето за живота дело на окупљању земаља на потпуно задивљујући начин је довршено смрћу Светог краља. Податак о невероватној метаморфози бележи историчар Л. Лангслет: Ниједна друга смрт имала тако јак утицај на норвешку историји. Резултат је био одлучно стремљење према два велика циља за која се он борио: христијанизацију и државност. После Олавове смрти није било ни наговештаја о повратку паганском култу и Норвешка је од тада постала неподељена држава са једним краљем на челу. (Langslet L.R. Våre konger. Oslo. 2002. С. 48.)

Поштовање Светог Олава се невероватном брзином проширило широм Скандинавије. (Подробније о поштовању Светог у Скандинавији видети у: Helgonet i Nidaros. Olavskult och kristnande i Norden. Red. L. Rumar. Stockholm. 1997.) Та чињеница је сама по себи невероватна. С обзиром на сложене односе првенствено између Норвешке, Шведске и Данске, прослављање, поштовање, изградња храмова и ходочашћа у Трондхајм не могу да не изазову изненађење. Велика љубав према Светом Олаву у Скандинавији манифестује се у изградњи храмова у част Светог Олава, стварање бројних скулптура и слика. У Скандинавији, у средњем веку су изградили више од 400 храмова посвећених Светом Олаву. Ако посматрамо проценат ових храмова у односу на друге храмове у региону, храмови посвећени Светом Олаву заузимају треће место после храмова у част Богородице и Светог апостола Петра. А у самој Норвешкој храмова посвећених Светом Олаву је било више него храмовима у част врховног апостола, заузимајући на тај начин друго место после храмова у част Богородице. (Seierstad A. Olavsdyrking i Nidaros og Nord-Europa. Nidaros. 1930. С. 94.)

Истраживачи овако процењују значај Олава Харалдсона за Скандинавиjу: Свети Олав је постао свети заштитник Скандинавије, свети заштитник епископа и монаха, трговаца и војника, свети заштитник Ханзејских трговаца… Морамо признати да је то био највећи светац Скандинавије – како у Норвешкој, тако и ван њених граница. (Coupland S. A saint for all nations. The cult of Saint Olaf outside Norway.Småskriftserien nr.16. Nidaros Domkirkes Restaureringsarbeiders forlag. 1998. С. 15-16.)

Занимљиво је да су најстарији литургијски текстови посвећени Светом Олаву пронађени у Енглеској. Један од истраживача литургијске традиције поштовања Светог Олава пише: Најстарији литургијски рукописи пронађени су у Енглеској. Ови рукописи припадају завичају владике Гримкела, односно Јужној Енглеској. Зачуђујуће је то што већина места у којима је првобитно поштован Свети Олав налазе се на југу Енглеске, а не у оним областима у којима су живели дошавши из Скандинавије. (Solhoug A.J. The liturgy of St. Olav // Incarnation and creativity. ed. Ø Bjørdal. Trondheim. 1997. С. 69.) Заслуга епископа Гримкела у ширењу поштовања Светог Олава у Енглеској је велика – он је писао прве литургијске текстове у част Светог.
Документовано је укупно двадесет цркава посвећених Светом Олаву у Енглеској, мада се сматра да их има око четрдесет. У самом Лондону у Средњем веку саграђено је шест цркава у част Светог Олава. (Birkeli F. Tolv vintrer hadde kristendommen vært i Norge. Oslo. 1995. С. 123.) На скали поштовања Светог Олава Британско острво, по свему судећи, треба поставити на друго место у Европи, након нордијског региона.
Поштовање Светог Олава није био ограничено само на нордијски регион и Британско острво. У многим европским земљама, као и изван њених граница, изграђени су храмови у част норвешког краља, направљене су скулптуре и скулптуре, насликане краљеве слике. У једној од главних светиња хришћанства, цркви Рођења Христовог у Витлејему, очуване су фреске које приказују Светог Олава са натписом на латинском: „SCS Olauus Rex Norwaegie” (Свети Олав, краљ Норвешке). Њен настанак треба датирати на средину XII века. (Fett H. Hellig Olav Norges evige konge. Oslo. 1938. С. 80.)

Поштовање Светог Олава забележено је и у Нормандији. Свети Олав је крштен у Роуену, о чему се чува запис у локалној хроници. Сећање на норвешког викинга живело је у породици Војводе од Нормандије и његове свите. Дакле, после смрти Светог Олава на Стиклестаду и многих чуда која су се догодили после смрти, сазидано је неколико цркава посвећених Светом Олаву, покровитељу предака Нормана.
У Холандији, у Амстердаму, изграђен је храм Светог Олава, касније овековеченог на једној од Рембрантових слика. Овај храм је сачуван и данас, али се користи као сала за окупљање. Поред тога, цркве посвећене Светом Олаву биле су освећене у Толеду, Брижу, Талину, Гдањску, Стралсунду, Лубецку, Бремену и Хамбургу. Део моштију Светог Олава је задржан у чувеном манастиру Светог Виктора у Паризу. (Langslet L.R. Olav den Hellige. Oslo. 1998. С. 129- 132.) Коначно, црква посвећена Светом Олаву је подигнута у срцу православног света – Константинопољу. (Daae L. Norges Helgener. Christiania. 1879. С. 58)

Такође је проширен и сачуван култ Светог Олава у Русији. У Новгороду је подигнута црква у част Светог Олава, коју су касније хроничари назвали „викиншко светилиште”. Црква је изграђена пре краја XI века. Широко распрострањено поштовање Светог у Русији датира из времена после смрти Олава на Стиклестаду, односно 30-тих година истог века. (Мельникова Е.А. Предания о чудесах святого Олава Норвежского и его почитание в Новгороде. // «Исторический вестник» 7(11). 2000. С. 98.)

За име Светог Олава у Русији се везују неколико прича о чудима које је учинио норвешки Светац. Два од тих чуда се односе на постхумна чуда Светог:
– чудо иконе Светог Олава током пожара у Великом Новгороду када је свештеник викиншке цркве на захтев народа изнео икону Светог Олава и ватра се није ширила даље – град је био спасен. (A History of Norway. The Passion and miracles of the blessed Olafr. Ed. C. Phelpstead. London. 2001. С. 47.)
– исцељење немог човека у цркви Светог Олава.

Ови чуда су се десили не пре краја XI – почетка XII века, у време изградње храма у част Светог Олава, а најкасније до друге половине XII века, у време писања неких извора, у којем се она сусрећу (на пример, „Страдање и чуда светог Олава”).
Занимљив је податак да се име Светог Олава налази у једној руској молитви за обраћање Светој Тројици. Молитва је састављена очигледно у XI или почетком XII века и сачувана је у многобројним списима од XIV до XVI века. (Архангельский А. С. Любопытный памятник русской письменности XV века. С. Петербург. 1884. С. 13.)

Свети краљ Олав Харалдсон (995-1030) је сјајан светитељ неподељене хришћанске Цркве. Његова апостолска (мисионарска) делатност у Норвешкој трајала је око петнаестак година. Плод тих напора је крштење земље. Тако је подвиг Светог Олава – подвиг равноапостолни. Свети Олав као прави хришћанин – ревносан проповедник Јеванђеља и бескомпромисни борац против паганизма и идолопоклонства – за главну делатност свог живота, након крштења, узима служење хришћанској вери. То служење завршава се његовом мученичком кончином и наставља небеским молитвеним покровитељством за целу Скандинавију, и шире, васцелу православну васељењу, по узору на све Свете.

Чуда Светог Василија

Чуда Светог Василија

Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству.

Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту – Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког; у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор.

Највише пак прославља се Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље.

У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење.

Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести.

О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење.

О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних најновијих, споменућемо и ми овде.

Чуда Светог Василија

Преко стотину чуда забележили су острошки монаси само у последње време и она се чувају у рукописној збирци манастира Острога, нека су и објављена. Нека од ових објављених чуда, која је средио јеромонах Иринеј Гавриловић, и ми овде објављујемо, а остала доставио је прота Васо Ивошевић.


У фебруару 1942. године, за време бомбардовања манастира Острога, једна граната из брдског топа немачког удари у камени зид изнад Горњег манастира, разби врата на црквици Часног Крста, али, за чудо, том приликом не експлодира. Граната се од пада разбила на двоје, упаљач је пао на једну, а барутно пуњење на другу страну црквеног каменог пода.

Стручним испитивањем доцније утврђено је да је граната била сасвим исправна и као таква требала је да експлодира. Очигледно је свима да Светитељ то није допустио, јер би тиме била нанета велика штета светој цркви и његовој испосници. Ова граната се и данас чува цела у Горњем манастиру.


Један занатлија из околине Никшића беше се тешко разболео. Лекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лека. Човек се био сав склупчао.

Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцелити. Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир.

Дошавши у манастир он се исповеди и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије.


Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: „Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву.

Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати.

Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути.

Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан. Наиме сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком.

Изненада, у њој се појави један, мени непознат, човек и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем.

Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видео.

Тада ми он рече: „Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија“. После ових речи ја се пренем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог.

Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући.

А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти“.


Месеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну невесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа.

Толико је била болесна, да су је са жељезничке станице Острог њен муж и девер са много тешкоћа и напора изнели до манастира. По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија.

Замолили су да се болесници очита молитва за оздрављење, што им је одмах удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њиxова болесница остане мало и да одлежи код светог кивота. И то им је било допуштено.

Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме дому. Болесница се очигледно осећала боље. По доласку својој кући, болесница је нагло почела осећати придолазак здравља и ускоро потпуно оздравила.

После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова снаха потпуно оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију.


Вера Ј., млада девојка из околине Бара, по занимању службеница, изненадно се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква није била способна ни за какав посао.

Забринути родитељи водили су је лекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих специјалиста-неуролога на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост, без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало.

Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године.

Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је захватила нека изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг.

Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар ћивота прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ преноћили су у Горњем манастиру.

Сутрадан, девојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао.


Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој случај. „Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести изгубио сам и моћ говора.

Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу.

Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим.

Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, и други који су ту били присутни. После тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео.

Следеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, после десет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију“.


У летњим месецима, много побожног народа долази у манастир Острог на поклоњење Светом Василију. А 4. августа 1961. године дошао је на поклоњење и Славко Јовановић из Сарајева те исприча истинити догађај исцељења његовог брата:

„Мој брат, прича Славко, по имену Радивоје, бјеше тежак умни болесник. Стварно и формално био је луд. Болест га је снашла негдје 1948. године.

У сарајевској болници провео је око 5-6 мјесеци, али без икаквог побољшања и наде за оздрављење. Моји родитељи намисле да га изведу из болнице и да га доведу овдје у Острог, код Светог Василија.

Иако тамошњим љекарима то није било по вољи, ипак су га отпустили. Можда им је било и драго што ће се, ма и за краће вријеме, ослободити једног тешког болесника.

Моји родитељи, болесног брата везана поведу у Острог, вјерујући да ће ту наћи исцјељења. Када су га довели овдје у Горњи манастир, крај ћивота Светог Василија, очитано му је масло, послије којег му је одмах било боље.

Са руку су му скинули конопце и сљедећег дана вратили су се кући радосни, благодарећи Светом Василију који му подари здравље и исцјељење. Када су стигли кући, у наше мјесто Зубач (код Сарајева), сви мјештани и својте били су не мало изненађени видећи Радивоја здрава и свјесна.

Радивоје се послије и оженио и сада има своју породицу. Он сада ради столарски посао. Непрекидно слави и хвали Бога и Његовог угодника, Светог Василија Острошког“. Тако, и сада задивљен тим чудним делом Божјим, заврши своју повест Славко Јовановић.


Сваке године, бар једанпут годишње, у Острогу се може видети један млад човек, високо образован, запослен као правник у једном великом предузећу, где журно хита Горњем манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење.

Ево шта прича он, Божидар Челебић, из Београда. – „Почетком 1961. године тешко сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца, али без успеха и са мало наде на оздрављење.

У време док сам лежао у болници и борио се са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи моје дубоко верујуће мајке, дошао је у манастир Острог и ту, за моје оздрављење, свршио освећење масла.

У исто време када је свршавао освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу и побољшање здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио отпуштање из болнице. У своме захтеву био сам врло упоран тако да су лекари морали удовољити мојој жељи, мада су веровали да ћу дуго живети.

Данас сам са мојим колегом Александром дошао у Острог да се помолим Богу и захвалим Светом Василију што сам потпуно здрав“, заврши Божидар Челебић.


Многи поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике ћивоту Светитеља, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту преноћи бар једну ноћ. Поред одеће, доносе и храну, најчешће шећер, и поступају на исти начин.

Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над дотичним предметима. Приликом повратка, освећене ствари узимају са собом и носе их болесницима, верујући да ће им и на овај начин Свети Василије помоћи. И заиста помаже, што ће се видети из следећег случаја.


Дана 15. августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар Шијаковић са својом женом, Славком, исприча следеће: „Наш син Видомир, био је тешко болестан од неке болести главе, од које је страховито патио пуне две године. За то време тражили смо лека код многих лекара и обишли многе болнице. Лекари су му давали разне лекове и ињекције, али све је било без користи. Главобоље није нестајало.

Претпрошле године, мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за Острог да се поклони и помоли Светом Василију. Том приликом дали смо јој килограм шећера у коцкама да стави под ћивот Светога Василија и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово, што је она и учинила.

Када се вратила кући донела нам је поменути шећер. Тај шећер ми смо неколико дана давали Видомиру, верујући да ће му, као ствар освећена у Острогу, помоћи.

Не знамо како и на који начин, али знамо: када је тај шећер појео, он је потпуно оздравио и од тада до данас глава га никада више није заболела. Дошли смо да заблагодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцелио сина“.


Месеца децембра 1962. године, ћивоту Светог Василија приступи Н. Н. из Бара са својом старом мајком. Н. Н. замоли свештеномонаха, чувара светог ћивота, да му прочита молитву за здравље.

По завршеној молитви, човек, чије је лице изражавало унутрашњу патњу и неко чудно узнемирење, са приметним сузама на лицу, обрати се свештеномонаху, речима: „Оче, ја сам древна пијаница. Све што зарадим потрошим за пиће. Поред тога живим неуредним, прљавим животом. Ничије савете нити уважавам нити прихватам.

Прекјуче сам са таквог пута дошао кући, пред сам мрак и одмах сам легао да спавам. У току ноћи да ли је то био сан или јава, то вам не могу објаснити, пред очи ми изађе лик, за који разумедох да је Свети Василије, па ми прекорним речима рече: „Зашто то радиш? Зашто живиш таквим животом? Зашто се не поправиш?“

Затим ми рече: „Поћи у манастир Острог и код мог ћивота дај обећање да више нећеш пити и неуредно живети!“ Потом прилика ишчезе.

Од тада до данас тај лик и те речи не скидају ми се са ума, нити имам мира. Нешто ме непрекидно гони и непрекидно шапће: иди, изврши што ти је наређено. Више нисам могао издржати, и ево, дошао сам да се помолим Богу и поклоним Светом Василију и да овде дам обећање да се више никада нећу опијанити и да ћу живети честитим животом.

Дозволите ми оче, да вам још нешто кажем, додаде Н. Н.: Када сам у своме дому донео одлуку да пођем у Острог и дам овај свечани завет, осетио сам неку радост и неку снагу да то не могу ни сада исказати.

И још нешто да вам кажем оче: Мојој одлуци, да пођем у Острог, највише се изненадила и обрадовала моја мајка, која је са сузама у очима клекнула на колена и говорила: „Слава Ти и хвала, велики Острошки Свече, када си се смиловао и погледао на мој дом“. –

Одлазећи из Острога Н. Н. је отишао као други човек. Радост је заменила тугу, а душевни мир, узнемирење. Приликом поздрава при растанку Н. Н. је рекао: „Од данас, ја и мој дом, славићемо Бога и Светога Василија, како будемо знали и умели, молићемо се да нам Господ буде у помоћи и да нас чува од свакога зла“.


Маја 1964. године. муслимани Асиб Гушо и Шевка Зајко доведоше тешко болесну, такође муслиманку, Фатиму. Фатима је била тежак болесник. Од неких страховитих грчева у целом телу патила је пуних пет година.

Болови су је бацали у несвест те је у тим мукама викала, ружила и своје најмилије. За тих пет година тешке болести, која је прелазила у лудило, са болесницом су обишли све лекаре, врачаре и траваре, али лека и помоћи није било.

Чули су за исцељења од таквих болести у Острогу, па су болесну Фатиму њен рођак Асиб и комшиница Шевка довели у Горњи манастир. Када су је довели пред цркву у којој лежи тело Светог Василија, болесница је из гласа викала“ Нећу тамо да улазим“.

То је поновила неколико пута, уз лудачке трзаје да се врати назад. Чувар ћивота отворио им је цркву, мало касније и ћивот Светог Василија, и помогао да болесницу приведу Светитељу.

Са великом муком у томе се на крају и успело. Родбини болеснице пошло је за руком да је убеде и да целива Светитеља, што је она и учинила. У том тренутку њу снађе неко ужасно грчење и дрхтање, да је то било страшно и гледати.

Пошто се мало смирила, болесници је прочитана молитва. По свршеној молитви њу тек тада ухвати нека језива мука и трзаји, од којих је спопаде такво знојење, да је за кратко време била сва мокра.

То стање не потраја дуго. Неочекивано, на очиглед свих нас, њу изненадно обузе неки мир и спокојство, које се јасно одражаваше на њеном лицу. Она се потпуно смири, клече код ћивота Светитеља и отпоче да се моли.

Не потраја дуго, она устаде сва озарена и рече свима нама: „Хвала Богу и Светом Василију, ја оздравих. Ништа ме не боли“. То изговори па припаде целивати ћивот Светитеља.

Присутни, задивљени оваквој милости Божијој, захвалише Богу и Његовом Угоднику за ово чудно исцељење. Ту ноћ болесница је сасвим мирно провела у Острогу, а када је свануло прва је дошла на јутрењу, да још једанпут заблагодари Богу, који је молитвама Светог Василија исцели.


Месеца јула 1964. године, приступи моштима Светог Василија викарни епископ Варнава. После поклоњења Светитељу, испричао нам је случај свог исцељења водицом из Острога.

Када је испричао овај истинити догађај, умолили смо га да нам свој случај исцељења и писмено изложи. То је он и учинио. Ево тога писма.

„Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. г. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше Крсне славе. У кући се ужурбано спремало за Славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман пре и да не слави, него да омрси на Св. Николаја. И тада је гром ударио из ведра неба.

Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао постељу. Али већ сутра у јутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед, из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом: „Заразна болест“.

На плакату је била насликана мртвачка глава, знак смртне опасности за посетиоце Свети отац Никола те године дошао је нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље мој живот.

Био сам најтежи болесник у целом заразном одељењу. Већ су ме морали и везати. У врућини и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође да буде са мном у последњим часовима мога земаљског живота.

Кад је мајка дошла нисам је препознао. Већ сам био примио камфор ињекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су се сестре и болничари разишли, кад је мајка остала сама са мном, извадила је из своје ташне једну малу бочицу. У њој је била света водица острошка.

Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу и Светој Мајци Божијој и светоме Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пута запојила светом водицом, даром Светог Василија Острошког.

Ја сам отворио очи. Препознао сам своју драгу родитељку и молитељку, своју сузну молитвеницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим; заједно са њом очитао сам Оче наш, и пао у слатки, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла“.


Домаћица из Бара Р. 3. исприча: „У јуну 1953. године, дошла је у госте мојој познаници и комшиници, њена пријатељица из Београда, супруга љекара опште праксе др М. Н. Са собом је довела свога тринаестогодишњег сина, ученика основне школе, који је боловао од дечје парализе.

Сва средства савремене медицине родитељи су примијенили у лијечењу свога дјетета, али све то није ништа помогло. Дјечак се једва кретао уз помоћ нарочитих штака и без истих није могао ни корак крочити. Родитељи су били очајни због болести свога дјетета.

По савјету неких својих познаница и пријатељица, које су припадале хришћанској заједници, мајка се са својим болесним сином упутила Острогу, да још ту потражи лијека свом парализованом сину.

Почетком мјесеца јула 1953. стигли су у Острог гдје су се задржали два дана. За то вријеме надлежни свештеномонах неколико пута је прочитао молитву над дјечаком пред ћивотом Св. Василија.

Када су ријешили да се врате своме дому, младић је осјетио лакоћу у ногама, о чему је на велику радост саопштио и мајци. Побољшање је било очигледно, јер се до тада тешко болесни младић, без много напора спустио у доњи манастир.

Када су дошли у Доњи манастир литургија је била у току. По свршетку службе Божје дјечко је пред манастиром, на очиглед присутних ходочасника, оставио штаке и без икаквих тешкоћа упутио се према жељезничкој станици“. Доцније су из Београда писали да је дечак сасвим оздравио и да је наставио школовање.


Осамнаестогодишња девојка Даница С. из села П. у околини Зрењанина, изненадно је умно оболела. Одмах по појави болести затражили су помоћ од лекара. Но, сваки труд лекара да јој помогну био је узалудан. Њено је стање из дана у дан било горе и неподношљивије, не само за родитеље већ и за суседе.

Да не би узнемиравала околину, једини излаз био је да се девојка смести у душевну болницу. Али пре него што ће је сместити у душевну болницу, отац девојке се одлучи да употреби једино преостало средство, а то је, да је доведе у манастир Острог, без обзира на то што је пут дуг и напоран, а и скопчан са великим трошковима. У јуну 1958. намери се отац са ћерком, чије су руке биле везане јаким конопцем, у манастир Острог.

Труд и трошак није жалио само да му болесна кћер нађе исцељење. После напорног путовања са тешком болесницом, стигли су у Доњи манастир, а одатле пешице наставише пут за Горњи манастир.

Када су се приближили Горњем манастиру, на велико изненађење оца, девојка је сасвим нормално рекла оцу да се осећа лакше, замоливши га да јој ослободи руке од веза.

Отац је то и учинио, јер је приметио да му кћи нормално говори и да има нормалан изглед. Пун хвале и благодарности Богу и Светом Василију, отац је привео исцељену ћерку ћивоту светитеља. Замолио је духовника, чувара ћивота, да болесници очита молитву за оздрављење.

По свршеној молитви, девојка изјави оцу, на његову неисказану радост, да се осећа сасвим здрава и замолила је оца да стави прилог на свети ћивот за своје чудесно и брзо оздрављење.


Сваке године, уочи Лучин-дана у светом Острогу, у Горњем манастиру, може се видети један старији човек, поодмаклих година, али који се још увек одлично држи и својим корпулентним стасом успешно носи на својим плећима скоро осам деценија живота.

Овај осамдесетогодишњак, кад год је у могућности дође у Острог да се помоли Богу. Међутим, дан уочи Светог Луке никада не пропушта, а да са великим страхопоштовањем и молитвеном усрдношћу не приступи ћивоту Светога Василија, да му заблагодари што га је у младости исцелио од тешке болести згрчености тела, и кроз то га привео познању Бога. То је, у крају у коме живи, добро познати човек и домаћин, Петар Копривица.

Ове године, уочи Св. Луке, пред само вече, уђе у канцеларију Доњег манастира чика Петар, и пошто се са свима присутнима поздрави, рече, да долази из Горњег манастира.

Пошто седе изусти: „Данас је, оче игумане, тачно 50 година, од дана када сам тешко болестан донијет код ћивота Св. Василија“. Чувши ове речи у мени се распламти нека радозналост да из уста чика Петра чујем о ономе што сам негде прочитао, те га замолих да нам подробно исприча о свом чудесном исцељењу, посредством Св. Василија.

Удовољавајући жељи свих присутних, чика Петар исприча, и ништа не затаји: „У својој младости припадао сам напредној струји, како се тада сматрало, те нисам ни у шта вјеровао.

Одбацивао сам сваку вјеру у Бога. У неку моћ Свеца такође нисам вјеровао. При свем том био сам познати хулитељ имена Божијег. Све сам псовао и светиње исмијавао.

Али свеблаги Бог није допустио да дуго останем у таквом тешком безакоњу. У јануару 1920. године тешко се разболим. Моја болест је била неподношљива, не само за мене него и за моју фамилију.

У тим невољама умјесто да се обратим Богу, ја сам све више и вишу хулио на Бога. Узалуд су ме родитељи, браћа и сестре, одвраћали од псовке и безвјерија. Болест се сваким даном погоршавала, и на крају почео сам се грчити.

Узалуд сам се мучио и трошио новац од љекара до љекара, од травара до травара, помоћи није било. Напротив, муке су биле тешке и неподношљиве. Моји су били изгубили сваку наду да ћу икада оздравити.

У току ових неиздржљивих мука, често су ми говорили и савјетовали да пођем у Острог, код Св. Василија. Док сам невоље могао трпјети, такве савјете нисам прихватао, јер у то нисам вјеровао.

Но, притијешњен боловима и дугом везаношћу за постељу, пристанем да пођем у Острог. Са тешком муком баш на данашњи дан, мој млађи брат Лука ме доведе у Горњи манастир. Приступих Светитељу, а потом изађох напоље, да се мало одморим.

Млади јеромонах Борис Кажанегра (сада игуман манастира Прасквице), сазнавши потанко о мојој болести, утјеши ме ријечима да ће ми Господ и Свети Василије повратити здравље, ако будем чврсто вјеровао и искрено се молио.

Потом ми је код ћивота Светитеља очитао врачевске молитве и свршио бденије. Ноћ сам преноћио у цркви и на моју радост, баш ту ноћ осјетим велику олакшицу.

Сјутрадан, сићем у Доњи манастир и овдје ми – показа руком на цркву – сврше освећење масла. После овога вратим се кући, у Никшић, са смањеним и подношљивим боловима. Такво стање трајало је неколико дана све док једнога дана нисам ушао у радионицу и видио да један посао није добро урадио мој млађи брат Ђорђије.

Тада сам, по мојој злој навици, љутећи се на брата, почео да вријеђам име Божије и Његових Светитеља. И гле чуда! Истог часа наступе болови неупоредиво тежи, него они прије одласка у Острог. Тада сам се увјерио, чврсто и непоколебљиво, да постоји Бог, који кажњава и награђује.

Кајао сам се са сузама у очима што увриједих милосрђе Божије. Сузе не бјеху довољне да оперу мој гријех и моју дрскост. Стање моје болести сваким даном се погоршавало и бивало све очајније. У таквом стању сам провео пуна четири мјесеца.

Живци су ми просто горјели. Имао сам осјећање да се нешто запалило у мени и на мени. Осим тога, запаљење живаца потпуно ме је згрчило, тако да главу нисам могао одвојити од кољена.

У тим неизрецивим мукама дочеках прољеће. Нешто ме је неодољиво вукло у Острог. То је била жеља и мојих домаћих. И чим попусти зима, мој најмлађи брат Филип, посади ме на коња, и на Теодорову суботу, ноћу, приспијем у Горњи манастир.

Ту ми је опет прочитана молитва и свршено бденије. Како је освитала Прва недјеља Великог поста то сићем у Доњи манастир на св. литургију, гдје се и причестих.

Послије овога, захваљујући милосрђу Божијем, оних тешких и несносних болова је нестало. Могао сам се полако кретати. То ми даде снаге и подгрија жељу да пођем и у манастир Ждребаоник, да се поклоним и Св. Арсенију. Бог ми даде снаге те и ту жељу испуних.

Из манастира Ждребаоника сам се вратио кући. Болови не бјеху потпуно нестали, али бјеху подношљиви. Но, сада сам се обазриво чувао да не би опет нечим разгњевио Бога.

У милост и казну Божију више никада нисам посумњао. Трудио сам се да живим по закону Божијем. Посте сам постио, Цркву посјећивао и често молио свештенике да ми читају молитву за потпуно оздрављење.

И уколико сам побожније живио, утолико се моје здравствено стање побољшавало, али се исправити нисам могао за дуже вријеме.

Тих дана зажелим да још једанпут пођем у свети Острог. Овог пута са мном је пошла моја сестра. И овом приликом пред ћивотом Св. Василија прочитана ми је молитва.

Послије ове молитве ја се осјетим потпуно здравим. Топло се захвалим Богу и Светитељу на исцјељењу и својим ногама вратим се кући као наново рођен душом и тијелом.

Од тада до данас, та болест ми се никада више није повратила. Ова истинита повјест збила се 1922. године. Увијек сам благодаран Св. Василију за своје исцјељење, а исто тако непрекидно му благодарим што ме је кроз болест привикао покајању“ – заврши истиниту повјест о себи чика Петар.

– А она капија од гвожђа, у Горњем манастиру кажу да је Ваш прилог манастиру Св. Василија, у знак захвалности за исцјељење, додадох чика Петру.

„Да, када је стари манастир изгорио, рече чика Петар, дуго сам молио тадашњег старешину манастира, оца Леонтија, да ми дозволи да за потребе Горњег манастира урадим нешто својом руком, за уздарје Светом Василију, за своје исцјељење. Он ми дозволи те направих ону гвоздену капију, која и данас постоји“.


Ћерка једне старије госпође Гркиње из Ниша била је тешко оболела на плућима. Лекарске интервенције почеле су доста касно. Једне вечери, док је жалосна мајка седела крај тешко болесне ћерке која је издисала под високом температуром, од умора паде у краткотрајан сан.

У сну јој се јави Свети Василије Острошки и рече јој да не плаче, јер ће он исцелити њену ћерку. И заиста, ујутро је болесници било нагло лакше.

После новог прегледа, лекари су на опште чуђење установили да је болесница потпуно оздравила. Мајка Гркиња добро је упамтила лик који јој се јавио у сну, и када је затим у цркви видела икону Светог Василија Острошког, препознала је да је то био он. Она и ћерка одале су дубоку захвалност великом Острошком Чудотворцу.


Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудотворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин!

Аранђеловдан

Аранђеловдан

Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.

Житије Светог Василија Острошког

Житије Светог Василија Острошког

Сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.

Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије.

Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан

Село Мркоњић у Поповом Пољу

Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности.

Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима.

Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим.

Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и једва да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима.

Прва искушења

Манастир Завала и поглед на Попово Поље

Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења.

Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим[1].

Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши.

На монашењу доби име Василије

Манастир Тврдош

У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда преће у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије.[2] Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки.

Све време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог.

После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом.

Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро измећу њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити.

Ревнитељ православља

У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних да би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке.

На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди.

А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом.

Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.[3]

”Рајин богомољац”

Урош Предић – Херцеговачки збег

Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом „рајина богомољца“, како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелски просветитељ.

Пут у Русију

Храм Васкрсења Христовог – Санкт Петербург

Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите.

Такође се даде на поправљање многих запустелих и оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике.

Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја.

Пут у Свету Гору

Манастир Хиландар

Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе Никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи.

У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећском Паисију Јањевцу (1614-1647. г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским и о лукавој пропаганди латинској.

Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ.

Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима.

Митрополит Требињски

Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове, и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских.

Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, мећу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу.[4]

Манастир Пећка патријаршија

Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима.

Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад.

Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва.

Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога.

При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушењима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом.

На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног добротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше.

Митрополит источно-херцеговачки

У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656. г.), који касније пострада као свештеномученик.

Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо).[5] У тој грамати он писаше:

„Смерност моја пише у богоспасаему епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима.

Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен.

Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне“.

Оногошт

Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, [6] на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, у ствари је источни део древне Захумске епархије, јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574. г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу.

Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не преће одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад.

Манастир Острог

Манастир Острог 1890. године

У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога.[7]

Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима.

Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој.

Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша.

О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију.

Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише.

Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година.

Телом бејаше сув, а лицем жут као восак

У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници.

Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. [8]

Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ.

Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта.

Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва.

Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа.

Светитељ није боравио само у испосници

Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов.

К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху.

Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многи старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике.[9]

А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села.

Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их.

Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму[10]:

„Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице.

И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете“.

Светитељ одлучи да не напушта Острог

Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге.

Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, да би га омели у његовом врлинском подвигу.

Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ. одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667. г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање.

Кнез Раич

Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима.

Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни.

Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством.

Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише.

Упокоји се 29. априла 1671.г.

Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота.

Упокоји се мирно без болова и патње лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице.

Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу.

Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје.

Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају.

Седмог дана отворише Свечев гроб

Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов.

Мошти Светог Василија Острошког

Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији.

Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије.

А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак.

Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.

Стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани

Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима.

Од тада до данас не престају, милошћу божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани.

И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи[11] Василије Бркић-Јовановић (1763-1765. г., умро 1772. г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу[12].

А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947. г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу.[13]

Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе, штавише, и из иностранства.

Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење.

Многе се жртве и прилози доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници поштују, и са страхом његово име спомињу, јер сви знају да се са Светим Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти.

Поклоничка путовања народна не престају до данас

Слава манастира Острог, Свети Василије Острошки – 12.мај

Пред милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје сроднике.

Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред светим ковчегом његовим изјадали, исплакали, исповедили и благослов измолили.

Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове, и тај пост зове „недјеља Светог оца Василија“. Ово особито бива пред његов празник Васиљев-дан.

У крајевима Црне Горе људи се куну именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и заветовали се.

Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија, и по прослављењу његових светих моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења Пресвете Богородице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет хиљада побожних поклоника.

Мошти Светог Василија

Као што Светитељ не имађаше мира за земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног непријатеља људског спасења – ђавола, тако ни његове свете мошти не остадоше у Острогу поштећене од нечастивога.

Мошти Светог Василија Острошког

Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори.

Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових.

Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су храбро манастир од Турака.

Војвода Мирко Петровић

Када су најзад, с помоћу Светог Василија, одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског.[14]

Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше.

Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године.[15]

Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака.

Ово страховање показало се излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом обитељи.

У Острог се иде са страхом и побожношћу

Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству.

Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту – Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког; у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор.

Највише пак прославља се Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље.

У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење.

Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести.

О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење.

О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних најновијих, споменућемо и ми овде.


Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудотворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин!

[1] О њему је сачуван запис на манастирском Еванђељу. У том истом Еванђељу стоји записана и вест о мученичкој смрти тадашњег патријарха српског Јована (1592-1613. г.), кога су Турци одвели у Цариград и 14. октобра 1613. г. уморили.

[2] Ова епархија би основана у време обнове Пећке патријаршије од стране патријарха Макарија Соколовића (1557-1574. г.). – У манастиру Тврдошу крајем 16. века беше средиште српског ослободилачког покрета против Турака на челу са митрополитом Херцеговачким Висарионом. Манастир је порушен крајем 17. века од Млечића. На рушевинама старог манастира, подиже у наше дане нову цркву Никола Руњевац из села Пољица код Требиња, – дивну себи задужбину пред Богом и својим родом.

[3] Пропаганда неких од гореспоменутих језуита или унијата измислила је касније нека два писма (из 1660. и 1671. г.) у којима се тобоже Св. Василије обраћао римском папи Александру ВИИ и Клименту Х и, наводно, признао их, тражећи у накнаду за то, ни мање ни више, новац од папе!? – Ова писма у ствари су фалсификована, лажно написана и неистинито потписана од самих језуита, који су на тај начин хтели да се похвале својим „успесима“ пред својим старешинама у Риму. (О лажности тих докумената видети код Еп. Н. Милаш, Св. Василије Острошки. Разјашњења једног питања из Светитељевог живота, Дубровник 1913).

[4] О томе је патријарх издао и грамату (патријаршијско писмо), која се чувала у манастиру Острогу, и, изгледа, нестала приликом турске пљачке 1852. г. – Свети Василије је за митрополита Требињског дошао после херцеговачког митрополита Симеона. Из тога времена сачувао се један запис Светог Василија на књизи Летопис Јована Зонаре, коју Тврдошу поклони велики добротвор Стефан Владиславић из Гацка. Светитељ се на књизи потписао на дан Св. Симеона Мироточивог 13. фебруара 1639. г. кратким записом: „Аз смјерни митрополит Захолмски Василије“. Ово је изгледа најстарији потпис Св. Василија у коме се он назива Захумски митрополит и на тај начин обнавља старо име ове светосавске епархије.

[5] Ова патријарашка грамата или синђелија писана је 27. новембра 1651. године у манастиру Грачаници.

[6] По манастиру Св. апостола Петра и Павла на Лиму, где је неко време било седиште ове епархије. Турци су почетком 17. века овај манастир насилно претворили у џамију, и тада је седиште епархије пренето у околину Оногошта (Никшића), те се епархија звала Оногошка. – Свети Василије био је митрополит Требињске епархије од 1638-1651. године, када је прешао на Оногошку епархију.

[7] О томе је остао запис монаха Гаврила из манастира Свете Тројице код Пљеваља забележен на једном минеју преписаном у овом манастиру 1649. године.

[8] Прилозима Св. Василија обновљена је у то време и црквица великомученика Георгија у пиргу манастира Хиландара на Светој Гори.

[9] Острог је био у време Св. Василија и стециште српских родољубивих хајдука, бораца против турског зулума. Ту је често долазио и познати харамбаша Бајо Николић-Пивљанин.

[10] Ово писмо потиче из 1666. године и чува се до данас у манастиру Острогу.

[11] Пећка Патријаршија укинута је турским бератом од 1766. године. Обновљена је у Срем. Карловцима, а затим у Београду као Српска Патријаршија (1920. године).

[12] Штампано 1861. године у Београдском Србљаку митрополита Михаила.

[13] Тај презвитер је прота Васо Ивошевић, из Боке Которске, професор у Карловачкој богословији. Сакупљање највећег броја података за ово Житије Св. Василија његова је заслуга. – Интересантно је забележити да је прву икону Светог Василија израдио иконописац Гаврило Димитријевић у манастиру Морачи, тридесет година после проглашења за Свеца.

[14] Свети Петар И, митрополит Цетињски (1782-1830. г.), слави се 18. октобра.

[15] Том приликом, ковчег са телом Св. Василија носили су од манастира до изласка из града црногорски кнез Никола, четири војводе и српски књижевник Љуба Ненадовић.