fbpx

Воздвижење часнога крста

Воздвижење часнога крста

Празник ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГА КРСТА jе установљен као сећање на проналазак Крста на коме је Господ наш распет.

Први догађај који указује на хришћане као релевантан политички фактор у римском друштву потиче из времена цара Нерона, односно ноћи између 18. и 19. јула 64. године кад је избио познати пожар у Риму. Нерон је за изазивање пожара оптужио хришћане и тако је почео прогон који је трајао наредних 250 година.

Небројене жртве које су пролиле своју крв за Христа поставиле су темељ онога што се касније развило у ходочасничку културу. За то је најпре било потербно подсетити се Христове отаџбине, а тога се прихватила једна жена.

Цар Константин је наследио свога оца Констанција Хлора 306. године. Шест година касније стигао је из Британије, освајајући покрајину по покрајину, пред Рим. Са релативно малом силом од 40000 људи против дупло бројнијег противника поуздао се у помоћ од Бога. На небу му се указао крст са Христовим монограмом и победа је била сигурна. Лабарум, како се на латинском назива застава са крстом, је постао званична царска застава. Године 313. је донесен Милански едикт, а од 324. године Константин сам влада царством. Цар је из обзира према многим култовима отезао са крштењем за разлику од своје мајке Јелене. Тако да је једно време она била представник хришћана на двору.

Царица Јелена је 326. године из Византа на Босфору кренула у Палестину, водећи са собом добре познаваоце Светог Писма. До тада се нико није озбиљније интересовао за места која су у вези са Христовим радом и учењем. Пронашла је место Христовог рођења, Распећа, Васкрсења и друга места која су због Њега постала Света места. Са тих места је уклоњено и очишћено све што је подсећало на паганство и почела је са градњом храмова.

Црква рођења Христовог постоји и данас и изграђена је изнад пећине у којој је рођен Христос. Смештена је између јерменског, грчког и римокатоличког манастира, који имајутри различита прилаза до места Христовог рођења испод глаавног олтара. Јустинијан је тај храм обновио и назвао Црква Мајке Божије, желећи да направи паралелу између Богородице и Јелене. Прва је родила Небеског Цара, а друга земаљског Испод једног римског храма је пронашла Голготу и ту подигла цркву Светог Гроба коју православни називају Храм Васкрсења Христовог. Храм је претрпео многа разарања и обнове. Данас има изглед средњевековниох храмова.

Цареви Константин и Јелена су подигли многе храмове у Светој Земљи. У Житију се каже: Она затече у Светој Земљи велику пустош, пошто су незнабошци, из мржње према хришћанству, многе светиње порушили, неке наружили, неке затрпали. Сам Гроб Господњи је био затрпан ђубретом; а на брежуљку до самог Гроба било је подигнуто идолиште сладострасном демону љубави – Венери. Тада благочестива Царица Јелена из својих средстава подиже прекрасне цркве: над пећином Рождества Христова, на Гори Маслинској – на месту Вазнесења, у Гестиманији – на месту Успења Пресвете Богородице, поред дуба Мавријског на месту где се Бог јавио Авраму.

У сваком случају, царица Јелена је својим путовањем у Свету Земљу дала снажан импулс свим осталим ходочасницима који су дошли после и који и данас долазе. Томе је допринело и чудо проналаска Часног Крста. Хришћанска повест каже да јој је у сну откривено где се Крст налази. Наредила је да се на том месту копа и заиста су пронашли Крст. И то не један него три. Донели су смртно болесну жену која је оздравила када су на њу положили Христов Крст. Делови Христовог Крста су вековима стизали на све крајеве света и приказивани су као оргинални. Кад би сви били аутентични, оргинал би био виск неколико хиљада метара.

Међутим, чињеница да је Христов Крст пронађен и раздељен је дала могућност да се трагови Христа и његових ученика и мученика потраже и на другим местима и на тим местима моли за благослов.

Велика Госпојина

Велика Госпојина

А кад путоваху и он уђе у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју. И у ње беше сестра по имену Марија, која седе код ногу Исусових и слушаше беседу његову. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши му рече: „Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне.” А Исус одговарајући рече јој: „Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети.”

А док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: „Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао!” А он рече: „Ваистину, блажени су они који слушају реч Божију и држе је.”

Овај јеванђеоски текст читамо на Литургији кадa је неки од Богородичних празника. У петак прослављамо празник Успенија Пресвете Богородице или Велику Госпојину.

Свети Ава Јустин овај Празник назива другим Васкрсом, јер након уснућа/смрти Пресвета Богородица није остала телом у гробу већ се узнела/успела на Небо. Све то слушамо и у тропару на овај Празник:
„Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, Пречиста Богородице. Прешла си живот, Мати Правог Живота, и Својим молитвама избављаш од смрти душе наше“.

Великом Госпојином се окончава и двонедељни пост. Сведоци смо да је брзо прошао. И баш смо задовољни што смо испостили. Зар не? Како год да смо постили. Често нас смућују на овом интернету са свим и свачим. Требало би постити овако, али на Преображење онако… ово и није прави пост…овој је најстрожији пост…Те овако треба, те онако не треба… тако да од дрвета не видимо шуму. Пости се и тачка! Зар је важно како!? Ако је рат, рат је за све!

Ми смо хришћани још од времена пре Светог Саве. Наш народ православни вековима је одлазио у храм и стајао на служби/литургији. Слушао је оно што се чита и оно што поп говори. И држао се тога. И није доводио ништа у питање јер нема шта да се доведе у питање. Јеванђеоски текст каже да се Марта труди али да то није најважније. Марија је добри део изабрала. И наш народ је то слушао. Ишао је у храм прво и носио принос. Неко кољиво, неко и вино, неко и хлеб. Ко је шта могао. Прво у храм, а храмова није био у сваком месту. Сатима су ходили да би стигли. На време. И уподобили се Марији. А потом су се враћали кућама и уподобљавали се Марти, како би дочекали госте. И зато је наше гостопримство чувено. Готово Аврамовско. Произилази из наше вере. И љубави.

Даље, слушајући тропар усвајали су догматику. И нису расправљали као ми данас. Знали су да је вазда Дјева, да нас није напустила нити заборавила након смрти, да је најбоља и најмилостивија заступница пред Оним кога је родила те да Он никад не одбија молбе Свете Мајке Своје. Трудили су се и да се Њој уподобе јер су знали да је испунила речи написане на крају горенаведеног јеванђеоског текта: „Ваистину, блажени су они који слушају реч Божију и држе је.” Просто. Потом би целивали икону и прошаптали неко молбу или молитву. И ишли даље кроз живот ка Животу.
Зато хајде да се и ми потрудимо и покажемо као достојни наследници оних који нам веру пренесоше. Са жаром у срцу да похитамо у храм и исповедимо своју праву веру у Христа кога Пресвета Богородица роди. Да сачувамо веру нашу и традицију. А тредиција и вера нису чување пепела него одржавање жара.

Срећан нам и благословен празник Успенија Пресвете Богородице!

Преображење

Преображење

Данас је Преображење.

Шта то значи?

У нашим храмовима, широм целог света, данас слушамо опис овог догађаја. Тај опис не би требало да вадимо из контекста. Сви догађаји у Светом писму су повезани. Па ако нам је много да сваки дан по мало читамо Свето писмо, онда макар Празником да се почастимо. Може и on linehttps://svetosavlje.org/…/novi-zavjet-gospoda-naseg-isu…/4/….

Нпр. целом деветом главом…

И шта ћемо да видимо? ,

Драму!

Трилер!

Христос даје власт апостолима над демонима, световна власт не схвата шта се дешава и пита се ко је Он?!

Јован?

Илија?

Он исцељује болеснике, храни народ са пет хлебова и две рибе… Петар га препознаје као Месију. Он им говори о Царству своме и начину како Га задобити и након тога одлази са тројицом ученика на Тавор.

И збива се Празник.

Христос који је, родивши се, спојио Небо и земљу то поново спаја. Прилази му Мојсије из царства мртвих и Илија који није умро али се настанио на Небу. И преображава се и светлост обасјава све.

А Петар, Јаков и Јован спавају. Замислите! Да, спавају… И како да се човек не изнервира па да су сто пута апостоли!? Да, да…али знајте да срце наше сада гори због новозаветног текста и сваки пут ће да гори ако будемо читали…пажљиво читали.

Само, полако са тим „пресуђивањем“ апостолима… Дан је био дуг…послужили су пет хиљада људи…попели се на гору и попадали од умора. Зар није довољно да их разумемо? Да ли бисмо ми били бољи и јачи? Да ли би заспали после свега тога? Није ни важно. Важно је да не судимо. Да научимо да разумемо, да саучествујемо, ма да оправдамо!

Међутим, мишљења сам да су ученици пали у сан из сасвим другог разлога. То нам Црква открива у тропару данашњег Празника:

Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби!

Господ се преобразио и показао ученицима Славу своју онолико колико су они могли да поднесу.

На црквенословенском језику се то каже дивно каже: јакоже можаху. Уф, сад би требало вратити се у Стари завет, па се попети на Синај па на Хорив и схватити да је овде на Тавору Онај који је донео Закон и Онај о коме су говорили пророци. Човек је исувише слаб да би саучествовао у Божијој сили. Зато су видели колико су видели, колико је требало да виде. И довољно је и њима и нама данас. Таворска светлост нас преображава осветљавајући нам пут у Живот вечни.

Кад су се њих тројица пробудила и видела шта се дешава пожелели су ту и остати али, опет, план нашег спасења је подразумевао да се све испуни што је написано у Закону (Мојсије) и у Пророцима (Илија).

Након вазнесења Христовог ученици су сачекали Силу са висине и кренули да проповедају Јеванђеље по целом свету. Захваљујући њима, овим што су заспали, и оним што нису истерали демона из дечака (ваљда сте прочитали девету главу до краја!?), свима који су се разбежали када су Господа ухватили, ми данас поносно носимо хришћанско име. Ми смо становници Неба овде данас у икони, а сутра у Истини. Без апостола то не би могли.

И шта сад? Па да се потрудимо и преобразимо…макар мало…да читамо целину…да не вадимо из контекста…ни библијски текст ни живот данас у свету…да не судимо „на прву“…да разумемо ближњег…да ухватимо плуг и не осврћемо се назад јер је Живот пред нама…да се преобразимо…за почетак погледајте икону, она довољно лепо говори сама за себе…

Срећан нам Празник!

Прослављен Савиндан у Ослу

Прослављен Савиндан у Ослу

У храму Св. Василија Острошког у Ослу, дана 26. јануара 2020 године свечано је прослављен Св. Сава, први архиепископ и просветитељ српски. Прослава је започета Св. Литургијом, након чега су деца рецитовала песме о Св. Сави, а свечани ручак је припремила породица Трифуновић из Аскера.

Сретење Господње

Сретење Господње

Данас празнујемо Сретење. Ко се то срео са ким? Срео се човек са Богом. То је најчудеснији догађај у овоме свету. Као што је некада сам Апостол Тома посумњао у Васкрсење Господа Христа: Нећу веровати док не метнем руке своје у ребра Његова. Господ је задовољио ту безазлену жељу Свога Ученика и Свога Апостола, и јавио му се, да би збиља метнуо руку своју у ребра Спасова. И потврдио је на најочигледнији начин оно што ми сви желимо, оно што ми сви чекамо – то је победа над смрћу, Васкрсење из мртвих.

Слично се десило и данас. Престарели мудрац и учењак, Благи Симеон, имао је око двеста седамдесет година. Шта се то десило? Кад се десило Сретење његово, његов сусрет, његово сретање са Богом? У оно време, цар је египатски наредио да се преведу јеврејске књиге на његов грчки језик. И зато су најученијих седамдесет људи преводили одломке и делове Светог Писма. А тај Симеон дошао је до дела Светог Исаије: Ето, девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил – с нама Бог. Он је стао. Како може девојка родити сина? Не, то је немогуће, ја ћу да променим, ја ћу да кажем: жена родиће сина. У томе му се јави Анђео и нареди му: Не, не мењај ништа из Свете Књиге. Тако ће бити како је речено: девојка ће затруднети и родиће сина, Емануила – с нама Бог, то ће рећи Бога. И да би се заиста Старац уверио, Анђео му је рекао: Ето, ти нећеш умрети док не видиш то у шта си посумњао сада, да видиш да је заиста девојка родила човека – Богочовека Христа. И зато је Свети Симеон живео двеста седамдесет година, пун Духа Светога, побожности и вере. На данашњи дан њему се јавио Дух Свети да иде у Храм и да тамо сретне Господа Исуса. То се и десило. Он је срео, узео је на руке своје Младенца, Детенце Исуса, и рекао: Сада отпушташ у миру слугу Твога, Господе, по речи Твојој; јер видеше очи моје Спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свих људи.

Какво је то откровење, каква је то истина коју је открио Свети Дух Светоме Старцу? То, да је Дјева родила Победитеља смрти, Спасење свету. Спасење од чега, од кога? Од греха, од смрти, спасење од ђавола, спасење од пакла. Заиста, он је у том часу, Бог му је дао, Дух Свети му је дао, и он је сагледао шта ће то Детенце да уради када одрасте, када постане човек, када постане Чудотворац и Проповедник. Он је Спасење, ево, очи моје виде Спасење Твоје. Спасење! Дух Свети је изнео пред духовне очи Светога Старца све шта је Господ урадио, све шта је Господ учинио ради ослобођења људи од греха, од смрти, и тиме показао пут спасења, спасења од греха, спасења од смрти, спасења од ђавола. То је спасење које је Он донео свету. И то је све видео Свети Старац, и зато је данашњи празник Сретење – сусрет човека и Бога, грешног човека и Спаситеља света Господа Христа.

Ми знамо из историје, од самих апостолских дана до данас, како су се људи сусретали са Господом Христом. Срео се Савле са Њим и постао Павле. Разбојник на крсту, срео се са Богом и Господом Исусом Христом на крсту, и тог истог дана био уведен у Рај. Срео се Закхеј цариник и постао Апостол. Срела се Марија Магдалена бесомучна, из које је истерао седам ђавола, и постала Света Магдалина. И тако редом безброј, безброј људи, који су се сретали са Господом Христом, и у Њему, и кроз Њега добијали спасење, спасење од греха, и Вечни Живот. Добијали Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све што Бог доноси човеку када се јавља у овоме свету. А све то Господ је Сам донео, Господ је објавио роду људском.

И ми хришћани, први сусрет наш са Господом Христом, када је? Када се крштавамо. Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, каже Свети Апостол. Тако значи, тај сусрет са Богом, то облачење у Бога наше природе, то је ослобођење од греха, од порока, од страсти, од свега демонског, од свега прљавог. Тако је сусрет са Господом Христом најважнији догађај у животу свакога од нас. Наше сретење са Њим. Да, ми се у ствари сусрећемо са Господом Христом сваки дан. Кад станеш на молитву, гле, то је већ сусрет твој са Господом Христом. Кад чиниш добро дело, еванђелско добро дело, то је такође сусрет са Њим. Тако ми од тих сусрета живимо душом, живимо Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу, живимо оним што је Христово, оним што је Божије, оним што је Свети и Праведни Симеон на данашњи дан осетио и видео када је узео у своја света наручја Детенце – Господа Христа.

И рекао је Свети Старац Пресветој Богомајци: Овај лежи да многе подигне и обори у Израиљу. Шта то значи? То значи да ће Господ Христос Својом појавом у овом свету изазвати највећу промену рода људског. Лежи да многе обори и подигне. Како то Господ Христос подиже? Господ Христос диже човека из овог земаљског света, из пролазног света у Вечни Живот, дајући му Вечну Истину, дајући му Вечну Правду, Вечну Љубав. Тако, сваки од нас људи, верујући диже се у небеса са Господом Христом, и живи Небом на земљи и Богом на земљи. Ако сваки верни и сваки хришћанин заиста то доживљава, Господ онда диже изнад греха и смрти, и дарује му Вечну Истину, Вечну Правду и Вечни Живот.

А како то обара Господ Христос? Обара све који су против Бога, све који свесно одричу Бога, хуле Бога, неће Бога. Тако, сваки од људи који слободно одбацују Господа Христа, неће Га као Бога, ето он бива оборен. Њега обарају мрачне силе, обарају га – у шта? У пакао. То је по слободној вољи његовој. Јер Господ никога од нас на силу не спасава. Он предлаже Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, свима људима, свакоме човеку. Примиш ли – ти си Његов, одбацујеш ли – то је твоје.

Зато, овај велики Свети Празник данас, браћо, нека нам послужи да ми проверимо себе. Како се ми сусрећемо са Господом Христом, на који начин, и како се треба срести са Њим?

Шта је Свето Причешће? То је примање Господа Христа у себе. То је охристовљење човека, то је давање свих небеских сила човеку. То је тако важан сусрет, бескрајно важан. И тако редом: молитва, пост, милосрђе, свако добро дело – то је наш сусрет са Господом Христом.

Нека нико не малакше у овом тешком земаљском свету. Јер, на Христово добро у овом свету са свих страна нагрћу зли људи, безбожни људи, да отму оно што је Господ Христос донео човеку. То је спасење. Ми хришћани, често смо и мученици због тога, због тог гоњења, али у томе и јесте сила Господа Христа који у свим мучењима даје блаженство души, и човек са радошћу прима све што у име Господа Христа дође на њега, и против њега, што људи чине. И да нико од нас не посумња у Вечну Истину Спасову, у Вечни Живот Спасов, већ да посведочи у роду људском о моћи и свемоћи Господа Христа, о истини коју је изрекао Свети Праведни Симеон: да Господ Христос нуди и даје спасење свету од греха, смрти и ђавола.

А Пресвета Богомајка, Која је Њега нама родила, чули сте из дивних наших песама (из тропара): Она је родила Сунце Правде, Које засија целоме свету. И постарајмо се да,заједно са Светим Старцем Симеоном, поверујемо у Господа Христа, да Њега примимо у душе своје као Победитеља смрти. Јер, он је узео у наручје своје Господа Христа, угледао у Њему спасење света, спасење у Богочовеку Господу Христу, које нам је дао Васкрсењем. А победа над смрћу – Васкрсење, то је најважнији догађај у Христовом животу. И њега ако имаш, ти си заиста хришћанин. А то значи, ти си се већ ухватио у коштац са смрћу, са гресима, да их сатреш и да осигураш себи Живот Вечни кроз васкрсење из мртвих.

Нека би Благи Господ ту јаку веру појачао у нама, да ми побеђујемо смрт духовно, Васкрслим Господом Христом и да тако и дочекамо велики празник – Васкрсење Христово. Да Га славимо, Њега Јединог Победитеља смрти, Једино Спасење света. Амин.

Преподобни Јустин Ћелијски

Бадње вече

Бадње вече

На­ве­че Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни. Бадњак je символ новог живота и надеИма још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Име бадњак повезано је са речју „бдети“ (стсл. бад) будући да се на тај дан бдело чекајући рођење Господа и Спаса Исуса Христа. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста.

Молитва за освећење бадњака

Господе Исусе Христе Боже наш који си дрво живота у рају засадио да би нам даровао вечно блаженство, и који си грехом нашим пут у рај затворио, и опет милосрђем твојим на дрвету крсном ка спасењу привео и подигао нас који смо пали; сам и сада благослови ово дрво у знак крста твога и дрвета живота и у спомен рођења твога.

И као што су витлејемски пастири горењем дрвета победивши студен и хладноћу пришли да се поклоне Теби Богомладенцу, освети и домове наше огњем спасоносним, преобрази и све нас да се поклонимо рођењу Твоме, да се спасемо и Цркви Твојој, као дрвету живота, присајединимо, јер си Ти благ и човекољубац и Теби славу узносимо Оцу и Сину и Светоме Духу, свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Благосиља се и освећује бадњак овај као символ дрвета крста, живота и васкрсења у спомен рођења Господњег а за освећење домова наших, кропљењем овом водом освећеном, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче…

Ој, бадњаче бадњаче, ти наш стари рођаче,
Добро си нам дошао и кућу ушао!
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Доносиш нам много среће, сваког добра пуне вреће.
Ти нам Христа објављујеш, Њега славиш и казујеш;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Колко, колко варница, толко, толко срећица
И толико оваца, и толико јањаца;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Христос нам се родио, у пећину спустио,
Да свуд љубав посије и озебле огрије;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.

Божићни празници и обичаји

Божићни празници и обичаји

Иако је Васкрс највећи хришћански празник – празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години.

Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситељa света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства – очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“
Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недеља пред Божић (већ од Никољдана) и неколико недеља после Божића (до Савиндана) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа неко тихо празнично блаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године и цео народ постаје једна душа.
У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњи дан, Божић, Нова Година, Богојављење, Јовањдан и Савиндан. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. Пођимо редом.

Детинци

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусрбно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.
Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и „дреше“ се онима који их вежу.

Материце

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се „дреши“. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.
Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се „дреше“ поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Оци или Очеви

У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се „дреше“ поклонима, исто као и мајке.
Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва, државе и цркве.

Туциндан

На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње кла-ло и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.
За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прих-ватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.
На Туциндан, по народном веровању, децу „не ваља“ тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Бадњи дан

Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњи дан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.
Шта је бадњак? Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима, јелово или борово), које се на Бадњи дан ујутро рано сече и доноси пред кућу, Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.
Како се сече бадњак? Пре изласка сунца, на Бадњи дан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.
Шта символише бадњак? Бадњак символички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

Бадње вече

Бадње вече, практично спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као „Божић и Бадњи дан“. Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: „Добро вече! Честит Божић, Бадње вече!“ Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: „Добро вече! Честити ви и ваша печеница!“ Печеница се уноси у собу где ce обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.
Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

Слама

После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.
Вечера уочи Божића Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар „Рождество твоје…“, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другiма празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.
Божић Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља.
Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!“ и отпоздрављају: „Ваи-стину се роди!“
Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења .Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

Положајник

На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник.
Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: „Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај“.
Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

Чесница

Рaно ујутро на Божић, домаћица замеси теcто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља метални новчић – златни, сребрни или обични, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, негде и главу, део од ребара и срце. Срце се исече на онолико делова колико у кући има укућана, и сваки члан породице прво поједе по парче срца. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се „Оче наш“ наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана. Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.


Божић у урбаној средини

Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво. и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима – у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Уместо великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запали се свећа и кандило што символише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и песама са касета, или уз гледање филмова верске или моралне садржине.
Зато је веома важно да Божић буде нерадан дан – државни празник, да би се празнична атмосфера употпунила. Само онај ко лично није доживео ту предивну божићну атмосферу у којој се душа, захваћена неким унутрашњим блаженством, надима и шири у висине свемирских простора, када се сви људи воле и све се прашта, не може схватити црногорског владику Његоша и његове стихове:
„Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!“

Преображење господње

Преображење господње

 По речима јеванђелиста Матеја:
“ Исус узе Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. И, гле, јавише им се Мојсије и Илија који са Њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе, добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овде три сенице[1]: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и, гле, глас из облака који говори. Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи; Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнувши очи своје не видеше никога до Исуса сама. И кад силажаху са горе заповеди им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне“ (Мт. 17,1-9).
   Који је смисао ове јеванђелске приче? Које место у земаљском животу и служењу Христовом заузима ово тајанствено јављење славе Његове?
   Неоспорна је чињеница да је лик Христов – онакав какав нам га даје Јеванђеље – пре свега лик смирења. За Његово рођење се није нашло места ни у једном граду, нити кући: Он се родио у пећини. И Христос до самога краја остаје такав: бездомник који – како је сам говорио – „нема где главу да склони“. Христос је од оних које би исцелио и којима би помогао захтевао да никоме о томе не говоре. Он се увек уклањао од сваке почасти и славе, Он се по Својој вољи вратио из Галилеје – где Му није претила никаква опасност – у Јерусалим где је претрпео понижавајуће суђење, осуду, мучење и страшну и срамну казну. „Научите се од Мене – говориоје Христос – јер сам кротак и смирен срцем…“.
   У тај и такав Христов живот, живот смирења и само унижења, само су неколико пута продрли зраци божанске силе и славе. И сваки пут су се та Христова „прослављења“ збила пред малим бројем сведока, а и ти малобројни сведоци обично нису схватали смисао тих „прослављења“.
   Тако је било у ноћи Његовог рођења када су простодушни пастири чули ангелски глас који им је „јавио – како каже Јеванђеље – радост велику“.
   Тако је било и много година касније када је Исус дошао на реку Јордан да прими крштење од Јована Крститеља и када се са неба зачуо глас који говори: „Ово је Син Мој љубљени…“. И, коначно, до таквог прослављења је дошло и на Таворској гори пред тројицом ученика Његових. И сваки пут – та тајанствена небеска слава, сваки пут – прослављење не од људи, већ свише, са Неба, од Бога…
   На питање о смислу Христовог прослављења на Таворској гори Црква одговара не некаквим објашњењима, већ самим празновањем празника Преображења, односно радошћу са којом се сваке године сећа Преображења. Једна реч господари тим празником, свим његовим молитвама, песмама и чтенијима. А та реч јесте – светлост. „Нека и нама грешнима засија светлост Твоја вечна!“.
   У свету је тамно, хладно и страшно. И ту таму физичка, сунчева светлост не може да разагна. Напротив, та светлост чини само још страшнијим и безнадежнијим људски живот који се у страдањима и самоћи неумитно и неповратно сурвава ка смрти и небићу. Све је осуђено на пропаст, све страда, све је потчињено несхвативом и безнадежном закону зла и смрти.
И, гле, у том и таквом свету појављује се смирени и бездомни Човек Који нема никакве власти над људима и никакве земаљске моћи. И Он говори људима да то царство таме, зла и смрти није истински живот човеков.
   Он говори људима да такав свет таме, зла и смрти није онај свет који је Бог створио у почетку.
Он говори људима да зло, страдање и сама смрт могу и морају бити побеђени.
Он говори људима да је послат у свет од Бога Оца Свога да би спасио људе од њихове страшне поробљености злом и смрћу.
   Он говори да је човек заборавио и одрекао се своје истинске природе и свог истинског призвања.
   Он говори да људи морају да се покају да би поново могли да виде оно што више нису у стању да виде, да би поново могли да чују оно што више нису способни да чују.
Он говори да људи морају изнова да поверују да је добро јаче од зла, да је љубав јача од мржње, да је живот јачи од смрти.
   Христос исцељује и помаже људима. Христос предаје Себе свима. Но, и поред тога људи Га не схватају и не слушају, људи Му не верују. Он је људима могао да покаже Своју божанску силу и славу, и да их тиме примора да поверују у Њега. Међутим, Он од људи тражи искључиво слободну веру, слободну љубав, слободно прихватање Његове Благе Вести. Он зна да ће Га сви из страха напустити и оставити у часу Његове последње жртве и крајње самопреданости.
   Али, да би после свега, када се све заврши, у свету остало сведочанство о томе куда зове људе, шта дарује људима као Тавору – тајно од света и људи – јавља тројици Својих ученика Своју божанску славу, светлост и победно славље ка коме је човек вечно призван да узраста. Христос на Тавору јавља божанску светлост која прожима читав свет. Божанску светлост која преображава човека. Божанску светлост у којој све добија свој крајњи и вечни смисао. „Добронам је овде бити“ кликће апостол Петар видевши ту светлост и ту славу. И од тог доба Хришћанство, Црква, хришћанска вера јесу једно непрестано и радосно понављање тог – „добро нам је овде бити, непрестана молитва за вечну светлост, непрестана жеђ за просветљењем и преображењем.
   Кроз таму и зло, кроз сивило и свакодневицу овог света, као сунце кроз црне облаке, просијава светлост Преображења. Ту светлост угледава наша душа, њом се утешује наше срце, њом непрестано живимо и њом се постепено преображава ваш живот. “Господе, добро нам јеовде бити“. О, када би ове речи постале и наше речи! О, када би би ове могле да постану одговор и наше душе на дар божанске светлости! О, када би и наша молитва могла да постане молитва за преображење, за победу светлости Преображења у нама!
„Нека и нама грешнима засија светлост Твоја вечна!“.

 2. Освећење плодова

   На дан Преображења, у складу са древнохришћанским обичајем, у православним храмовима се врши освећење воћа и поврћа. То нас подстиче да себи поставимо следеће питање: који је смисао тог древног обреда, шта уопште значи освећење? Освећење плодова на Преображење јесте један од бројних црквених обреда благосиљања и освећења.
  Ако отворимо богослужбену књигу која се зове „Требник“[2], наћи ћемо тамо разне посебне службе и чинове као што су, на пример, службе и чинови освећења новога дома, житног поља, повртњака, бунара, кола и томе слично. Из овога видимо да је Црква – својим благосиљањима и освећењима – окренута читавом свету, да се над свеколиком твари диже рука Божија која благосиља.
   Зашто су људи од памтивека осећали потребу за освештавањем (твари)? Рецимо одмах да безбожничка пропаганда све црквене обреде безусловно поистовећује са сујеверјем у коме је – како она тврди – сва суштина „религије“. А сујеверје је плод страха: човек се боји, и зато почиње да верује. Боји се отрова, боји се неродне године, боји се пожара, боји се других људи. И ту се, наводно, рађа религија да би човеку понудила избављење од свих тих страхова. „Покропи светом водом воће, башту или дом и Бог ће их штитити, а преко њих и тебе самога. Као што видите – каже та пропаганда – ради се о грубом незнању, сујеверју и обмани“…
Но, и поред тога што ствари представља на такав начин, безбожничка пропаганда никада не наводи саме молитве, нити описује обреде који су повезане са тим, наводним, сујеверјем. Она то не чини, јер жели да представи свештенство, тј. свештенике као обмањиваче који експлоатишу људски страх и незнање, оперишући несхвативим и магијским ритуалним формулама. Но, ако се удубимо у те молитве и те обреде, ако бар једном у животу доживимо радост светлог и сунчаног преображењскога поднева када се врши освећење воћа и поврћа, постаје нам јасно да није Црква та која обмањује, већ да је главни обмањивач – примитивна и злобна безбожничка пропаганда. Јер, управо је та пропаганда – а не молитва Цркве – сва прожета страхом, сумњом, потребом да се дискредитује све што је узвишеније, чистије и дубље од њеног упрошћеног, материјалистичког и досадног приступа света и животу. Јер прво што видимо, чујемо и доживљавамо у обредима и молитвама освећења јесте радост и благодарност. А тамо где је страх, тамо не може бити радости и благодарности. И обратно – тамо где је радост, тамо више нема страха. „У страху је мучење“, говори свети апостол Јован Богослов. А, управо мучења и сумње нема у преображењској светлости.
   Чему се радујемо? И на чему благодаримо? У једној песми Осипа Мандељштама, посвећеној главном хришћанском богослужењу – Литургији, наилазимо и на овај задивљујући стих: „Држати на рукама цели свет, као јабуку…“. Овај стих, боље од било чега другог – управо због тога што то чини на тако једноставан и готово детињи начин – указује на извор радости и благодарења које прожима свеколику хришћанску веру. У јабуци, но – наравно – не само у јабуци, већ у читавом свету, хришћанска вера види и препознаје дар Божији, и прима читав свет као дар Божији препун љубави, лепоте и мудрости, дар Божији који говори о безмерној Божијој љубави што је створила свет и живот и даровала нам их као наш живот. Сам свет јесте плод Божије љубави према човеку и човек искључиво посредством света[3] сазнаје и воли Бога својом љубављу као одговором на Божију љубав… Човек воли свој живот и самим тим претвара живот света у свој Дар Богу.
   Наш пад и наш грех је у томе што се на све брзо навикавамо због чега нам све у свету – укључујући и нас саме – брзо постаје досадно, ниско и празно. Јабука постаје за нас само јабука. Хлеб – само хлеб. Човек – само човек. Знамо спољашњост и функцију свега, знамо све о свему. Али, ми уствари више ништа ни о чему не знамо, јер више не видимо ону божанску светлост која просијава кроз све у овом свету. И вечни задатак Цркве и хришћанске вере јесте управо у томе да непрестано побеђују ту огреховљену и чамотињску навику наше свакодневице, да нам увек изнова омогућавају да видимо оно што више нисмо у стању да видимо, да поново осетимо оно што више нисмо способни да осетимо и да поново доживимо оно што више нисмо у стању да доживимо. Свештеник освећује хлеб и вино, и подиже их ка небу, и хришћанска вера у том хлебу и вину препознаје жртву и дар, Тело и Крв Христову, препознаје причешће вечним животом. На дан Преображења у храм доносимо јабуке, крушке, грожђе, поврће и, гле, одједном се читав храм претвара у тајанствени врт, у онај блажени рај у коме је започео човеков живот и где се збио његов сусрет са Богом.
   И баш као што је први човек тада отворио своје очи и видео тај свет за који је Бог рекао да је све у њему „веома добро“, и обрадовао се, и заблагодарио Богу, тако и ми на Преображење као да први пут видимо свет препун зрцаљења Божије мудрости и љубави, и радујемо се, и благодаримо Богу. И у тој радости и благодарењу очишћује се, обнавља се и поново рађа наш живот.
   Не, Хришћанство се не одриче материје – као што то тврди лажљива безбожничка пропаганда – и не одбацује материју, већ је – напротив – прихвата и одухотворује. Хришћанство материју, са радошћу и благодарношћу, осећа као дар Божији. „Небо и земља су препуни славе Твоје“, певамо сваки дан у црквама. У том и јесте смисао освећења: њиме се слава Божија пробија кроз нашу обамрлу свест, очишћује наш слух и наш вид, и сам наш живот постаје хвала, радост и благодарност Богу.
   „А шта је са злом?“, питају нас људи. Шта је са страдањем, шта је са смрћу? Ми им одговарамо: ако се до краја просветлимо том светлошћу, ако истински примимо у себе то освећење, онда ће у нама самима почети победа над злом. И та победа ће прогутати смрт. Јер живимо у свету у коме је живео и вечно пребива Христос. Ако будемо угледали Христа, и заволели Га, и целе себе предали Њему, више ништа неће моћи да нас одвоји од Њега и ми ћемо у свему видети светлост Његовог присуства, Његове љубави и Његове победе.

Отац Александар Шмеман, Тајне Празника

Парохијска слава

Парохијска слава

Парохијска слава Св. Василија Острошког биће прослављена на дан нашег заштитника, у недељу 12. маја 2019.

Прослава ће почети Св. Литургијом у 10.00 часова, а у наставку ће бити уприличен свечани ручак. Домаћин славе за ову годину је породица Богојев из Осла.

Добродошли!