fbpx

ВАСКРШЊА ВЕРА

 У дане после Васкрса наше се мисли спонтано враћају следећем питању: ако је истина да је у задивљујућем усклику „Христос васкрсе!“ сва суштина, сва дубина и сав смисао хришћанске вере, а јесте и ако је истина – како каже апостол Павле – да би била „празна вера наша“ да није васкрсао Христос, а била би, од каквог је онда то значаја за наш, за мој живот овде и сада?

Ево, дошао је још један Васкрс. Поново смо учествовали у тој величанственој ноћи, гледајући пламен свећа осећајући целим бићем то растење из усхита у усхит, поново смо учествовали у блиставој радости васкршње службе која као да се сва састоји од једне једи-не сверадосне песме: „Сада се све иреисиуњава светлошћу, и небо, и земља, и иодземље. Нека иразнује, стога, сав свет устајање Христово…“. Какве радосне, какве победничке речи! Све је сједињено у Васкрсу: и небо, и земља и подземно царство смрти. Читав свет учествује у тој Христовој победи: све у Васкрсењу Христовом налази свој смисао и своју истину.

И, гле, прошла је васкршња ноћ, завршио се празник, и ми се из светлости Васкрса враћамо у овај свет, спуштамо се на земљу, поново улазимо у наш стварни, свакодневни и рационални живот. И шта онда? Све је као што је било и пре, ништа се није променило, и изгледа као да ништа, заиста, ништа нема баш никакве везе са оним што се пре тога, на Васкрс, дешавало и певало у црквама: „Нека празнује, стога, сав свет устајање Христово… „. И у душу почиње да се увлачи сумња.Те речи – тако предивне, тако узвишене речи, од којих дивнијих и узвишенијих нема и не може бити на овој земљи, нису ли те речи, ипак, само илузија и пука машта? Срце и душа човекова жедно упијају те речи, али хладни и рационални разум говори: машта, самообмана! Две хиљаде година је прошло и где су резулати тих речи? Где су докази њихове снаге? У чему је њихова победност? Нажалост, Хришћани, често као да обарају главу пред овим питањима и као да више чак и не покушавају да дају одговоре на њих. Оставите нам – као да говоре они свету – ту нашу по-следњу драгоценост, утеху и радост! Пустите нас да иза затворених врата наших храмова певамо о томе да се радује и ликује сав свет. Пустите нас на миру, и ми вам ни на који начин нећемо сметати да организујете ваш свет, да њиме управљате и живите у њему како вам је угодно…

Но, и поред тога, свако од нас у дубини своје савести осећа да су та малодушност, тај минимализам и то унутарње бекство у празновање Васкрса као некаквог изолованог и скривеног празника заиста неспојиви са истинским смислом и истинском радошћу Васкр-сења Христовог. Или је Христос васкрсао, или није васкрсао. Или – или! Ако је васкрсао Христос – а чему се другоме ако не управо томе радујемо у васкршњу ноћ, препуну светлости, славља и победе? – ако се, дакле, у једном одлучујућем и јединственом тренутку у историји не само људскога рода, већ и у историји читавога света заиста збила та неизре-цива Христова победа над смрћу, онда је од тог тренутка – знали то људи или не – одиста све у свету постало другачије и ново. Али, онда на нама који верујемо и који се радујемо Васкрсењу Христовом лежи огромна одговорност: да другима посведочимо ту веру и ту радост да би и други поверовали, и познали, и видели, и чули, и ушли у ту васкршњу победу над смрћу, у ту васкршњу радост. Древни Хришћани нису своју хришћанску веру називали – религијом, већ Благом (Добром) Вешћу, а свој задатак у овом свету су схватали првенствено као објаву и ширење те Благе Вести. Древни Хришћани су веровали и знали да Васкрсење Христово није само догађај из прошлости кога се сећамо сваке године пра-знујући Васкрс, већ да је оно живи извор силе и преображења свецелог живота. И то што су слушали на ухо, објављивали су са кровова…

Међутим, мој рационални или, како се то данас каже, реалистични ум на ово одго-вара: шта ја ту могу? Како да објављујем, да проповедам и да сведочим ту Благу Вест, ја – немоћна јединка, изгубљена у маси? Но, тај и такав „здраворазумски“ став није ништа друго до једна обична лаж и то, може бити, једна од најстрашнијих и најдемонскијих лажи савременога света. Савремени свет је на неки начин успео да убеди људе да су искључиво број, количина и маса оно што у животу има моћ и смисао. Шта може један против свих? Но, упркос томе, управо се у хришћанском ставу према тој лажи открива у својој својој си-ли основни став Хришћанства, као и његова логика која је потпуно различита од сваке друге логике. Хришћанство сматра да један човек може бити јачи од свих. И управо у том ставу јесте благовест о Христу. Сетимо се само оних задивљујућих стихова из поеме „Гетси-мански врт“ Бориса Пастернака:

„Без опирања Он се одрекао

(К’о од ствари само узајмљених)

Свемоћи и чудотворства

И беше к’о смртник сваки, к’о ми“.

Управо у томе и јесте прави лик Христов: лик човека без власти, без икакве земаљске силе, без опирања. Он, један једини! Остављен, издан, одбачен од свих. Али, Победник! Пастернак наставља:

“ Ти видиш да векова ток је сличан причи

И може букнути у сваком часу.

Ја ћу у име њене величине сићи

У добровољним мукама у гроб“.

 

А трећег дана ја ћу се дићи,

И к’о што низ реку силазе сплавови,

Мени ће на суд, к’о низ дереглија,

Из тмине допловити векови…“.

„И може букнути у сваком часу…!“. У том „може планути“ – дат је одговор на све сумње здравога разума. О, када би свако од нас – који смо искусили ту Васкршњу радост, који смо слушали о тој васкршњој победи над смрћу, који смо поверовали у то да је Хри-стос ту победу извојевао далеко од очију света, али ради тог света и у том свету – заборавивши на све те бројеве, количине и масу, предао ту васкршњу веру и радост бар једном човеку, када би том вером и радошћу коснуо бар једну људску душу! Јер, када би та вера и радост били тајно присутни у сваком нашем, макар и у најбезначајнијем разговору, када би та васкршња радост и вера били непрестано са нама у нашој рационалној свакодневици онда би већ сада и овде почело то тајанствено преображавање света и живота. „Царство Божије неће доћи на видив начин…„, говори Христос. Царство Божије долази сваки пут – у сили, светлости и победи – када ја, када свако од нас верујућих износе то Царство из храма и њиме почиње да живи у свом животу. Тада се све, у сваком часу и сваком тренутку „може букнути“ светлошћу Царства Божијег.

О. Александар Шмеман