ИСПЛАТИ СЕ БИТИ ДОБАР

Некада давно живео један краљ. Имао је сина који је много волео да помаже људима. Његов отац се на њега због тога много љутио. Говорио му је:
– Немој да делиш сиротињи, постаћемо и ми сиротиња – али син је и даље био милостив.
Једне ноћи краљ је сањао зеца који му је рекао:
– Убиј седмоглавог змаја који живи иза водопада да би осигурао свој народ.
Краљ се пробудио и сетио чудног сна. Пошто је имао 99 година, сам ништа није могао, позвао је младиће да се боре против седмоглавог змаја. Али се нико није усудио да крене на неман. Краљев син рече да ће се он борити. Отац га је одговарао. Како је краљевић био упоран, отац га је тешка срца пустио и дао му шта је тражио: доброг коња, снажног сокола и најбољи мач у краљевству. Благословио га је и краљевић је кренуо на пут.
Пут га је водио кроз густу и непроходну шуму. Ноћ га је затекла у сред шуме. Краљевић се улогорио, наложио ватру и почео да једе. У то је видео зеца који га је тужно гледао. Принц се мало премишљао и на крају рекао:
– Дођи код мене да заједно једемо, и да се огрејеш поред ватре.
Зец је бојажљиво пришао и захвалио му се. Узео је само мало хлеба. После вечере зец га упита где је пошао. Принц му исприча све по реду. Кад је завршио, зец рече:
– Змаја не можеш да убијеш мачем. Мораш да му уништиш снагу, тако што ћеш отићи до златне јабуке на врху највеће планине. Када дођеш, видећеш на врху дрвета гнездо од чистог злата, у том гнезду је златни орао. Кад убијеш орла из њега ће излетети златни голуб, кад уловиш голуба, излетеће златни врабац. Е, у том врапцу је змајева снага.
– Како ти све то знаш? –’упита принц.
У то се зец претвори у најлепшу девојку на свету. Она рече:
– Ја сам његова робиња. Пре неколико дана сам успела да побегнем. То рече и нестаде.
Краљевић оде на највећу планину. Тамо виде орла како спава у гнезду. Посла свог сокола, који победи орла. И голуб доживе исту судбину. Потом излете врабац, али је и њега соко ухватио.
Принц узе врапца и оде у долину. Кад је дошао до водопада, чу страшну рику. У то из водопада излете велики и страшни седмоглави змај. Свака глава је бљувала ватру. Зуби су му били дуги, оштри и застрашујући. Чим је видео принца, скочио је на њега. Борили су се цео дан, тек предвече, принц је успео да савлада змаја.
Пожурио је кући. Успут је срео девојку, која је сада била ослобођена чаролије, и заједно су пошли у његово краљевство. Кад су стигли, краљ је био сав срећан. Дао је сину и девојци благослов. Они су се сутрадан венчали и живели срећно до краја живота.

 

ДЕЦА

Исус Христос је много волео децу, и деца су Њега волела и ишла за њим. Он им је причао приче, саветовао их да слушају родитеље и упућивао како да постану добри људи.
Родитељи су доводили децу да стави на њих руке и да их благослови. Једанпут се толико деце око Њега окупило да је настала неподношљива граја и вика. Пењала су Му се на леђа и рамена, увлачила у широки огртач, грлила Га и скакала око Њега.
Апостоли, збуњени толиком гужвом, почеше терати децу и бранити им да прилазе. Господ их благо укори речима:
– Пустите децу нека долазе к мени и не браните им. Такви су житељи Небеског Царства.
Другом једном приликом је рекао:
– Заиста вам кажем, ако се не поправите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.
Љубав између Христа и деце, настала пре више од две хиљаде година, траје до данас и трајаће вечно.

Прича из Новог Завета

 

grozdje

ГРОЖЂЕ ЉУБАВИ

Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупило се много монаха који су прихватали његове савете.
Његова слава се раширила по целој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Донели су му корпу пуну грожђа. Седели су дуго код Старца, слушали његове драгоцене савете и душевно обогаћени, кренули према граду.
– Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те.
Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице стајала је корпа препуна дивног миришљавог грожђа. Редак дар, будући да у том крају није било грожђа.
Сигурно је врло слатко, помисли Ава и крену да га проба.
Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу.
– Није право да ја задржим грожђе. Остали оци га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти.
Узе, грожђе и однесе га до Аве Петра који је био најстарији монах у скиту.
– Аво, донели су ми ово грожђе. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече Ава Макарије.
– Хвала ти Аво, Бог те благословио – одврати старац.
И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба.
– Ма, стани мало, помисли. Братија није ни пробала грожђе. Знам да Ава Исидор много воли грожђе.
И без много размишљања узе корпу и однесе му је.
– Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору.
– Бог те благословио, одврати овај и узе корпу.
Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе.
– Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем.
А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли.
– Грех је да ја задржим овај дар. Ава Макарије много воли грожђе.
И упути се према његовој колиби. – Аво, опрости ми, знам да волиш грожђе, учини ми љубав па га узми. Тада Ава Макарије, гледајући нетакнуту корпу пуну грожђа, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахе које одликује толика љубав и саосeћање.
У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече:
– Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету.
И тада им исприча целу причу.