КРСНА СЛАВА

Древно хришћанско Свето предање о слављењу Бога и славе Божије у Светима, примили смо и ми Православни Срби од светог Ћирила и Методија и од Светог Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богомајку и свете анђеле и Светитеље Божије. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божијом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави храмовну славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског заштитника, кога истога дана славе и сви православни хришћани у свету. Отуда, света слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божијих Светаца, није само српски обичај, јер славу славе и сви остали православни у свету. "Али Свети Отац Српски, Сава Равноапостолни," дао је нама Србима и једну посебну Српску домаћу славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу српску породичну славу: да свака српска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши преци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице". То је дакле наша Српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ с правом каже:"Ко Крсно Име слави, оно му и помаже"!
Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вере Христове и имена Србиновог), молитвама светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали. Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима; и то је наша заједничка Света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну славу, не славимо је опет сами у кући, него најпре са осталим православним хришћанима у Цркви, на заједничкој Светој Служби, Светој Литургији, где су присутни и сви Божији Анђели и сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима и пријатељима и са сваким намерником Божијим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову са њим. Јер је и он, као и сваки човек, слика Божија и брат Христов и наш.
Првохришћанска је вера, од Бога нам дата и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божијих Угодника: Анђела, Апостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став, којим исповедамо веру своју у прави циљ и смисао нашег људског живота и овде на земљи и у вечности. Јер, ко слави Бога и Божије Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, те онда неће славити никакве лажне богове, ни пролазне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божије свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће и сам славом Божијом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показују и сведоче већ први хришћански мученици, који су за славу Божију и саме своје животе положили. Тако, на пример, Свети мученик Карп (који се слави 13. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтео да слави лажне богове, него само Христа - Јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: "Истинити богопоклоници, који се по Божанској речи Христовој клањају Богу и Духу и Истини, уподобљавају се слави Божијој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вечним животом кроз Христа - Логоса (Бога Слово), док се они који служе лажним боговима уподобљавају ништавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао.Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши Свету веру и Свети Завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и Праведнике и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали и ми задобијамо вечну славу Божију и наслеђујемо живот вечни.


Слављење Славе у прошлости

И први хришћани су на сличан начин славили славу, као што и ми данас славимо, и као што наши свети манастири и цркве данас славе: после завршене Свете Литургије у храму, сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето жито и преломи и прелије вином свети колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитање, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божију и у част Светога чији се свети спомен тога дана слави. Слављење Бога и Његових Светитеља и у древној хришћанској Цркви и данас у читавом православљу, неодвојиво је од заједничке Свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божије и што је од Бога благословено: у заједници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божија Православна и није друго, до заједница свих у Христу Богочовеку. У Њему који је Првенац међу многом Браћом, а Браћа су Његова, пре свега, Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и сабраћа Христова, синови Божији по благодати у Сину Божијем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.Света Крсна Слава управо и има тај смисао и значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у Свету Цркву као Сабор Божији, као сабрање деце Божије и у част Светих, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.

Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показују и сведоче већ први хришћански мученици, који су за славу Божију и саме своје животе положили. Тако, на пример, Свети мученик Карп (који се слави 13. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтео да слави лажне богове, него само Христа - Јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: "Истинити богопоклоници, који се по Божанској речи Христовој клањају Богу и Духу и Истини, уподобљавају се слави Божијој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вечним животом кроз Христа - Логоса (Бога Слово), док се они који служе лажним боговима уподобљавају ништавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао.

Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши Свету веру и Свети Завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и Праведнике и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали и ми задобијамо вечну славу Божију и наслеђујемо живот вечни.


Слављење Славе у прошлости

И први хришћани су на сличан начин славили славу, као што и ми данас славимо, и као што наши свети манастири и цркве данас славе: после завршене Свете Литургије у храму, сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето жито и преломи и прелије вином свети колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитање, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божију и у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.Слављење Бога и Његових Светитеља и у древној хришћанској Цркви и данас у читавом православљу, неодвојиво је од заједничке Свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божије и што је од Бога благословено: у заједници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божија Православна и није друго, до заједница свих у Христу Богочовеку. У Њему који је Првенац међу многом Браћом, а Браћа су Његова, пре свега, Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и сабраћа Христова, синови Божији по благодати у Сину Божијем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.Света Крсна Слава управо и има тај смисао и значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у Свету Цркву као Сабор Божији, као сабрање деце Божије и у част Светих, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.

Стога се на свакој домаћој и црквеној слави пева ова богомдана песма Цркве наше, православна химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше свете Славе: Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви са Крстом Христовим на себи говоримо: "Благословен Који долази - Христос и Светитељ - у име Господње: СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ!" Прослављање славе је, дакле, израз наше благодарности Богу за сва добра којима нас је обдарио и молитва Њему (и нашем Светитељу да буде нашим молитвама посредник пред Господом) - да нас сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу.Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића. Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога Светитеља, кога славе и упоредити са његовим животом свој живот и дела. Уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према Светитељевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, за{титника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.Пред пресеченим и црвеним вином преливеним славским колачем, свечар треба да се сети велике жртве, коју је Господ наш Исус Христос поднео за нас страдањем својим на Крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике Жртве? Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје, као што је дужан да то учини? Је ли гладнога нахранио, голог оденуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сетио оних, који се налазе у беди и невољи, да ли им је олакшао живот, отклонио беду и умањио муке?Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини кад му је Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем - вели апостол Христов, Јаков - јесте ова: "Обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањеног од света". Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру, а дела нема? Зар га вера може спасити? Јер као што је тело без духа (без душе) мртво, тако је вера без добрих дела мртва - говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27, 2:14, 2, 26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот.Зато, нека пламен славске свеће воштанице осветли наш ум, нека загреје наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота и показали се у своме животу као истинита деца Божија. Само такво прослављање славе биће достојно нас као хришћана, па ће и молитве наше бити услишен.



Шта је потребно припремити за прославњање Крсног Имена - Славе?


Пре славе у дому свечара обавља се водоосвећење: свештеник освећује воду - свети водицу; а на дан славе у цркви или у дому благосиља се кољиво (жито) и славски колач, који се унакрст пресече и прелије вином.Дакле, за славу је потребно осветити водицу у своме дому и припремити славски колач од пшеничног брашна, славску свећу, жито (кољиво), црвено вино, тамјан и зејтин.У богослужењима Православне Цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је тако и код славских обреда.Славски колач представља Жртву - Жртву благодарности Богу што смо кроз Господа Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти, која би нас достигла због наших грехова.Крстообразно пресецање славског колача представља Страдање Христово ради нас, а преливање пресеченог славског колача вином (које симболично представља Крв Христову) - значи да смо Христовом Крвљу очишћени од грехова својих.Славска свећа, која треба да је од чистог пчелињег воска, такође означава жртву - најчистију и најневинију; као што пчеле праве мед, скупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисних цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и неукаљане мирисне душе. Осим тога, славском свећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Њиме се још изражава и то да су свечари и чланови његове породице синови Светлости, која просветљује свакога човека (Јов. 1:9), а не синови мрака. Јер као што светлост Христове Божанске науке разгони таму у којој се незнабошци налазе. Славска свећа је, дакле, симбол жеље и тежње свечара:

* Да упознају Светлост Живота - Господа Бога и Његовог Сина, Исуса Христа,

* Да светлост Божија просветли разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима и упути их да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу,

* Да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихове славске свеће!

* Славско жито - кољиво.


Занимљиво је поменути, како је кољиво установљено. Цар Јулијан звани Апостат - отпадник - који беше примио хришћанство у младости, а кад је постао цар, одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ хришћана, знајући да хришћани посте Велики Пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе Хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да се све што се на тржници налази за јело, покропи крвљу жртава које се приносе идолима, како би се хришћани оскрнавили. Али св. Теодор Тирон преко патријарха цариградског Евдоксија јави хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво - пшеницу са медом - и то да једу. Они тако и учине и целе прве недеље Великог Поста јели су само кољиво. У спомен тога, Православна Црква је увела кување кољива и оно се даје народу у петак и суботу прве недеље Великог Поста после службе. Доцније је уведено у употребу и при прослављању Крсног Имена - славе. И сада се у петак прве седмице Великог - Васкршњег поста (уочи Теодорове Суботе) за успомену на св. мученика Теодора Тирона, код свих православних хришћана освећује кољиво истом молитвом као што се и код нас освећује о слави. Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен Светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке, који су у вери живели и на оне који су за веру дали своје животе.

Славски обреди и обичаји врше се за живе на земљи - за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сети и живих душа својих умрлих предака и сродника и да се помоли Богу за њих приликом прославе Светитеља - њиховог заједничког заштитника, којег су и они славили и коме су се и они у молитви обраћали. Треба нарочито нагласити: да се кољиво о слави не спрема за покој душе оног Светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су Светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници! Зато се славско кољиво спрема за све славске дане, па и за св. Арханђела Михаила, св. Илију, као и за Богородичине и Христове празнике!Шећер, који се меша са куваном пшеницом, означава блажен живот - живот небеске сладости праведних хришћана после смрти, који су они својим животом и делањем на земљи заслужили.Зејтин, који се у кандилу прислужује, такође представља жртву Богу.Тамјан, односно кађење тамјаном, означава нашу молитву која треба да потиче из чистог срца, како би Господу била пријатна и драга, као што је нама благ и пријатан мирис тамјана и измирне, којима се кади.



Дизање крсне славе при ломљењу колача по народном обичају, звана Славарица


У име Оца и Сина и Светога Духа!
Чита се: Оче наш...

Прва реч:
Да се сетимо тврде Славе чесне и небесне, која може да нам помогне: За имена Господа Бога, Свете Живоначалне, Једносушне и неразделне Тројице: Оца и Сина и Светога Духа; да се Господу Богу, Светој Живоначалној Тројици, смерно поклонимо и замолимо:
Ва славу и чест!

(сви одговарају: Ва славу и чест!).

Друга реч:
Све за тврде Славе небеске: Благога Христа и Часнога Крста, - Благога Христа коме се молимо и Часнога Крста којим се крстимо; да се Благоме Христу и Часноме Крсту смерно поклонимо и замолимо:
Ва славу и чест!


(сви одговарају: Вас славу и чест!)

Трећа реч:
Најскорије рекосмо за Благога Христа и Часнога Крста, а ово да рекнемо за два дана одабрана: Свете Петке и Свете Недеље - Свете Петке, Распећа Христовога и Недеље Васкрсења Његовога; да се Св. Петки и Недељи смерно поклонимо и замолимо:
Ва славу и чест!


(сви одговарају: Ва славу и чест!)

Четврта реч:

За имена Господа Бога и тврде Славе небеске: светих славних Пророка, који прорекоше долазак Спаситеља нашега: Св. Претече и Крститеља Јована, кума Божијег; света четири велика пророка: Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила; светих славних апостола Христових, који науку Његову проповедаше; проповедаше и нама у аманет оставише и света четири велика Јеванђелиста Христова: Матеја, Марка, Луку и Јована, који света Јеванђеља написаше и нама за спасење оставише; да се њима смерно молимо и поклонимо:
Ва славу и чест!


(сви одговарају: Ва славу и чест!)

Пета реч:
Све за тврде Славе небеске и свете Небеске Силе Бестелесних: Св. анђела и арханђела, шестокрилих Серафима и многооких Херувима, служитеља престола Божија мишецеју високују, светих седам великих арханђела: Михаила, Гаврила, Урила, Салатила, Рафаила, Варахила и Јегудила, који свемиром - васељеном као муње круже и Господа Бога Творца свога служе; да се бестелесним Силама смерно поклонимо и замолимо:
Ва славу и чест!


(сви одговарају: Ва славу и чест!)

Шеста реч:
Најскорије поменусмо свете Небеске силе бестелесне, а ово рекнемо за велике васељенске учитеље и светитеље: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста, Св. Николаја Чудотворца, Атанасија и Кирила патријархе александријске; св. апостола, првомученика и архиђакона Стефана, Св. великомученика Георгија Победоносца, Димитрија Мироточца, Теодора Тирона и Теодора Стратилата; Св. тристотине и осамнаест богоносних отаца наших, који у Никеји Сабор сабраше, безумнога Арија осудише, веру у Св. Тројицу утврдише, Православље уздигоше и ми им по вери веровасмо сада и увек; - светога мученика Кнеза Лазара и новог мученика Ђорђа Кратовца, кога Турци у Софији у огњу сагореше, али му веру у Христа не поколебаше; светих српских матера наших: Св. Петке Параскеве, Ане - Анастасије, Јелене, Евгеније, Јефимије и Ангелине мајке Крушедолске; да се Господу Богу и великим светитељима, великомученицима и преподобним матерама српским смерно поклонимо и замолимо:
Ва славу и чест!


(сви одговарају: Ва славу и чест!)

Седма реч:
За имена Господа Бога и тврде Славе небеске и светих чудотвораца и исцелитеља: Козме и Дамјана, Кира и Јована, Пантелејмона и Ермолаја, Сампсона и Диомида, Талалеја и Трифона, који злато и сребро оставише, воду прегазише и Господа Творца свога делима праведним прославише; да се и њима смерно поклонимо и замолимо:
Ва славу и чест!


(сви одговарају: Ва славу и чест!)

Осма реч:

Сви волимо и Господа Благога молимо за свете и тврде Славе небеске која може да свима помогне и свију славних хришћанских имена, које православни хришћани славе од Истока до Запада и од Севера до Југа, које не можемо побројати, али се можемо Богу молити и њима поклонити; за хлеб и десну руку, која нас храни и од зла брани; десна нам рука не малаксала Богу се молећи и добро чинећи; њива нас наша не издала: родом родила и плодом плодила; да Бог опрости сагрешења наша која ми Њему учинисмо уредно у цркву не долазећи, грехе не исповедајући и недостојно се причешћујући; што у посту премрсили; на путу путујући, у болести болујући; што се о празнику огрешисмо; у зрелу житу и суву сену, а имено у Недељицу - небеску Царицу.
На многаја љета дому и домаћину и свему народу његову! На многаја љета свој браћи и сестрама, који овде бише, Богу се молише и лепу славу подигоше!
На многаја љета свему народу српскоме!
Амин.


(сви певају: Многаја љета!)